Представљамо: Јована Стојменовић

Јована Стојменовић је пре 28 година рођена у Скопљу, али је до своје четврте године живела у Приштини на Космету.

"Моји родитељи су такође рођени у Македонији, па нам је и шира породица била овде, и, прешли смо у Скопље. Сасвим случајно, у време кад сам на Филолошком факултету почела да студирам руски и шпански језик, Мики Црнокрак ме је позвао да радим под закриљем његове агенције".

Потом је „стигао" и позив за водитељски ангажман на скопској Сител телевизији?

"Тако је, од 2005. до данас. Поред јутарњег програма водила сам и музичке фестивале, Охрид фест, Роса, неке специјалне емисије у Сителу, забавне манифестације...
Управо твојим појављивањем у јутарњем програму Ситела добијена је додатна препознатљива свежина у етру.

Каква су ту искуства и какву поруку шаљеш људима који се буде емисијом коју водиш?

"Пре шест година су ме позвали из Ситела на кастинг који је у то време рађен јер им је била потребна нова водитељка за јутарњи програм. Већ сам имала искуства са медијима због предходног ангажмана као модел, одмах сам прихватила тај, у то време, изазов, јер ми се допао концепт емисије и колеге који су радили у редакцији... Нисам погрешила, с обзиром на то да сам већ шест година у тој емисији, данас већ и као уредник. Иначе, у животу, па и на послу, трудим се да на људе утичем позитивно, јер и ја волим позитивне особе. Данас ретко ко може рећи да му је све сјајно и да у животу нема никаквих проблема. Но, то свакако не треба да виде сви. На крају крајева, од нас самих зависи како доживаљавамо ствари и какав ћемо став заузети у животу, жртве или борца. Мислим да свако од нас може и треба да се бори, и то са осмехом на лицу."

Мода или новинарство? Постоји ли ту нека могућа копча бар у твојим искуствима? Какав је из твог угла, данас тај „свет моде у Македонији"?

"Веруј ми да данас већ и не знам ништа о свету моде у Македонији. Чујем да људи коментаришу да су раније била боља времена за тај посао. Било је више модних дешавања и да су ревије изазивала већи интерес, а и да су манекенке некако биле запаженије и заступљеније у медијима. Недавно су ме ангажовали из једне модне куће коју посебно ценим, Елена Лука, да радим на њиховој ревији у склопу модног викенда у Скопљу. Прихватила сам јер је било ангажовано неколико нас девојака које су биле активне пре шест, седам година на таквим дешавањима. Пријало ми је да поново будем део свега тога, да се поново сретнем са осталим манекенкама и да осетим сву ту позитивну енергију која се дешавала иза сцена, а и на писти. Пошто се ради о великим професионалцима који су допринели да то искуство буде лепо, понудили су одличне услове за рад, добру организацију, масовност. Иначе, насупрот мишљењу већине, морам да кажем да је и то веома тежак посао који, као и сваки други, тражи усавршавање и велики улог, често одрицање..."

Да ли ти чињеница што си ћерка професора српског језика поставља високе стандарде у раду, укључујући и ангажман и на телевизији?

"Апсолутно да, али навикла сам. Са сестром сам гајила наду да ћемо добити неки лакши и бољи третман од стране професора на филолошком факултету, али испоставило управо - супротно, да морамо да понудимо и више од осталих како би оправдале статус мог оца који је јако праведан, али и врло захтеван као професор. Не само кад је у питању познавање граматике и језика, већ уопште у животу. Родитељу су нам, без посебне приче, некако прећутно ставили до знања да очекују много, а онда вам баш и није свеједно да не испуните висока очекивања родитеља. Али ми смо научиле да на све то гледамо као на изазов, па нам је онда и било интересантно, и, још увек је. Данас смо им јако захвалне на свему томе, исплатило се. Ето савет за све родитеље од, сад већ, једног великог детета.

То су већ савети искусне личности?

"Па ја сам већ прави војник. Отприлике иде овако, устајање са првим петловима, у пет и тридесет, униформа спремна, испеглана виси на офингеру. Спремање, тоалета, облачење, а онда правац „касарна". Само што не радим разгибавање, а и шминкам се, то војници не раде. Бар не би требало. Шалим се, наравно, али није далеко од оног како изгледа моје јутро кад имам емисију. Све ми је унапред спремно и испланирано, устајем раније јер не волим да журим и јурим, полако пијем кафу, спремам се, настојим да поправим расположење ако није баш на врхунцу, у томе ми помажу и колеге. Некада певам у колима на глас да разрадим гласне жице, ало то није баш симфонија за уши"

Дружење?

"Имам доста пријатеља, махом оних који су на сличним ангажманима - водитеља, манекена, новинара, стилиста и слично. Кад боље размислим тек неколико људи није из „тог света". Вероватно је тако код већине, дружити се са колегама се некако подразумева. Да ли је разлог недостатак времена сретати се људима који вам нису у радном окружењу, или су можда у питању слични интереси и теме за разговор, не знам, али тако је. Мислим да је неко затишје у свету моде и естраде код нас, вероватно смена генерација, или нешто друго, можда... Људи се некако превише баве политиком у задње време. Сматрам да има доста простора за побољшање и надам се новим пројектима, новим људима и свакако бољем животу за све нас."