Сећања која не бледе - од безбрижног села до глумачке сцене

“За мене је Плавно био једно велико двориште. Кад се пробудим, па после доручка који нам родитељи натрпају у уста, састанемо се са друштвом и до ноћи нас нема. Једемо где се задесимо, у чијој кући се задесимо, ту једемо, ручамо, после проблем, једино родитељима био проблем да нас зову да дођемо кући... увече одуговлачимо, јер ћеш добити батине, јер те нема цео дан. Имали смо свој неки мали свет, живели смо ту своју бајку”, каже Максић.

Тај значајан период живота формирао га је као личност и као човека и то је оно што је као највреднији завежљај успео неотуђиво да понесе са собом, напустивши ове просторе, делећи судбину својих сународника.

“Ту смо учили оне најбитније лекције, то су емпатија, поштовање према старијем, и однос према природи, према животу, према животињама, према било чему. Зато је то и данас доминатно у мојој сфери. Највише видим срећу у селима, нажалост та села изумиру и овде и у Србији и на целом овом несрећном Балкану, срећном или несрећном Балкану. Има једна индијанска изрека, ако не грешим, каже - земљу ниси добио у наследство, добио си је као задатак да је сачуваш за своје потомство. И морамо према томе тако да се односимо”, каже глумац.

Долазак у Београд Максићев животни пут усмерио је ка свету глуме. Завршио је Факултет драмских уметности у класи професора Предрага Бајчетића, постао члан позоришта Душко Радовић, Атељеа 212, крчио свој глумачки пут у Београдском драмском позоришту, али и кроз бројне филмске и серијске улоге које су се временом нашле на репертоару. Засукати рукаве и ухватити се у коштац са животом, филозофија је којом Максић држао, баш као и његови сународници, сличном судбином вођени.

“Свако то измештање је једна траума коју човек носи на себи. Најгоре је када седнете и само се сажаљевате, онда од тога нема ништа. То је, ајде да кажем, оно што нас не убије мора да нас ојача. И онда да се окружите људима који бар имају исти поглед на на живот, који ће вам ту бити прави пријатељи, када направите такав одабир много вам је лакше. Та симбиоза која је остала из ових крајева, која се пренела тамо, међу тим људима много је помогла. Ми смо једни другима помагали у изградњи кућа и тако да је то све била, што се каже, моба и помоћ”, сећа се Максић.

Са временске дистанце од 30 година кроз животно искуство и добро познавање прилика, али и глумачка остварења заснована на историјским догађајима, настојао је и настоји не побећи од суштине. Од обичног народа, али и критика друштва које би требало да почива на одговорности.

“На крају крајева увек страда обични народ и обични народ је у рату највише и страдао. Када гледате са те неке ратне дистанце, војник једна страна, војник други страна, и ту да је неке Божје правде ту би гинули само војници. А не би гинула ни са једне, ни са друге, ни са треће стране, не би цивили страдали. Међутим, када погледате у свим тим ратовима и прошлим, који немају везе са овим, највише је цивила, највише недужних је настрадало и то је та неправда. Свако гледа своју страну са субјективне стране, не можете другачије да гледате, субјективно, али тежите да она буде што ближе објективности.”, каже Максић.

Након емитовања серије “Тврђава” која је изазвала подељене реакције публике, а која прати судбину младих Србина и Хрватице из Книна током деведесетих година и у време великих историјских промена, Максић из своје перспективе износи која је то основна порука коју овај пројекат као такав са собом носи.

“То је једноставно посвета обичном човеку, Крајишнику одавде са ове стране, где су се осећали као неко ко је бачен и са једне и са друге стране. Био је између чекића и наковња. То је основно било да се да посвета тим људима”, каже Максић.