Живот у ритму Тесла таласа

Тесла је рекао да оног дана када наука почне да проучава нефизичке појаве, напредоваће више за једну деценију него за све претходне векове свог постојања. Са тим се слаже и Ања Петровић, оснивач и учитељ методе Тесла метаморфоза, енергетске технике исцељивања, која се заснива на нехерцијанским, тзв. Тесла таласима, који су по фреквенцији и енергетској структури специфични и чија се јачина повећава са удаљеношћу. Своја искуства сажела је у књизи „Тесла метаморфоза за лечење и еволуцију“.

„Када сам писала ову књигу, пошто људи имају тенденцију да то називају чудима. Ја не верујем у чуда, ја мислим да је све природно, једино је питање да ли ми нешто умемо да објаснимо или не. Сада када вратим филм ја схватам да сам све време била припремана да радим ово што сада радим“, искрена је Ања.

Ања је одувек била окренута метафизици и спиритуалноости, а одговоре тражила годинама, искуствено допуњујући своја знања на путовањима и бројним едукацијама, док јој се, чудним сплетом околности, како каже, није „десио“ Тесла. Имала је храбрости да своја сазнања и увиде потврди са научне стране. У томе су јој помогли инжењер Горан Марјановић, професор доктор Љубо Ристовски, као и др Олдфилд, творац специјалне ПИП камере.

„И тако је професор Ристовски снимао и донео снимке, показао, ево, идентичне боје које се појављују око Тесла појачивача са додатном завојницом појављују се у пољу Тесла метаморфозе. Тако да имамо шарено на бело да се укључујемо у те Тесла таласе. Осим тога професор Ристовски је рекао да је проверио на свом Институту, на интернету код доктора Олфилда и он тврди да је Тесла метаморфоза једина метода исцељивања која има приступ овим таласима“, каже Ања.

Ања Петровић је дипломирани професор југословенске и светске књижевности Универзитета у Београду, и годину дана је предавала у југословенској допунској школи у Лондону. Петнаест година је радила као виши самостални организатор у Сава центру, у то време највећем конгресном и концертном центру на Балкану, одакле носи дивна сећања на рад са Донком Шпичек. Сликарство и примењену уметност учила је у Београду и Лондону.

„Пробала сам у Лондону да радим руком сликане хаљине, што сам иначе радила и када сам била у Београду, међутим нисам успела и када сам отишла у Аустралију ја сам покушала да радим те руком сликане хаљине. Међутим наша култура је различита и наша жена воли да има нешто што је уникатно, друго уметност се више цени. Рецимо, у Аустралији је скупљи рам него акварел. Мада сам у Аустралији имала по неким критеријумима успеха, рецимо, хаљина ми је била изложена у Сиднеј ентертејнментен егзибишн центру, то је као једно велико место, па су неке хаљине биле у једној врло познатој галерији на Плавим планинама. Међутим, нисам успела да од тога направим неки стварни успех. Чак је једна венчаница била на излужби венчаница у Норд Сиднеју али тамо је јако тешко пронаћи кројачицу која зна да осети материјал... свила мора да има природни пад...другачија је култура“, каже Ања.

Ања са породицом одлази у Аустралију 1993. године, где завршава постдипломске студије на Аустралијском колеџу за примењену психологију. Такође је и инструктор роњења. Има издате две збирке песама и добитник је три Октобарске награде. Живи иннтензивно, са кофером у руци, али, како каже, у миру са самом собом, и сазнањем да ће се све што треба десити у правом тренутку.