Смех од срца уз представу "Задња станица"

Позоришна представа "Задња станица" је успешно изведена пред публиком у Аустралији пре три године и достигла је велику популарност и медијску пажњу одмах након првог извођења.

Радња у представи прати два мигранта, Мому и Саву, играју глумци Борис Митровић и Сергеј Кожул, глумци позоришта Пилипенда у Сиднеју.

У првом делу представе, Момо и Саво се сусрећу на грађевини. Ту почиње трагикомедија балканског друштва у туђини. Представа је описала све што су наши људи доживљавали током живота у туђини, од учења енглеског језика до проналаска посла и трагања за оним вечним питањем - где припада?

"У потрази за причама из наше заједнице, дошао сам на идеју да постоји нека глад да се створи нешто локално, да се створи прича која ће бити аутентична нашем човеку који живи у Аустралији, ствара, има фамилију...тако смо дошли на идеју да створимо представу "Задња станица", каже Сергеј Кожул.

Због великог интересовања публике, позориште Пилипенда је одлучило да направи нову позоришну представу са истим главним ликовима, уз додатак два нова лика. Представа се зове "Задња станица 2, неповратни повратак" и наставак је првог дела представе "Задња станица".

"Коментари су били углавном такви да сви кажу: то смо ми, свако се нашао у нечему у овој причи или неко од наших", каже Кожул.

Ова представа се води као наставак, али се може рећи да су то нове пустоловине нових ликова, Саве Секулића и Момира Букарице, српских миграната у Аустралији.

"То је прича о три генерације Срба. Ја, као Саво Секулић описујем генерацију Срба која се скорије доселила, од 2000, колега Сргеј Кожул игра Момира Букарицу, који описује генерацију Срба који су дошли деведесетих година и колегиница Милица, која је рођена овде и глумица је. Први пут се срећем са публиком која када се смеје, смеје се од срца", каже Борис Митровић.

У "Задњој станици" има свега помало, и комедије и туге, и сетних звука хармонике...