Парижанка у Зови Долу

У разговорима са нашим људима који живе негде у белом свету, већина нам је рекла да су одлазили са надом да ће се ипак једног дана вратити. Неки су ту жељу остварили, неки нису, неки су од ње одустали. Како год, за оне који се враћају, срећа је тамо где их чека дедовина. Управо је ово једна таква прича, на двадесетак километара од Невесиња, у селу Зови До.

Лоранс или Лола, како је овде зову, кћерка је Херцеговца и Францускиње и мајка троје деце и бака. Живела је у Француској и Швајцарској, радећи као физиотерапеут и увек се радо враћала у очев родни крај, где је као дете проводила распусте.

"Сваке године сам долазила и једне године одлучила да останем", каже Лоранс Лола Милинић.

Пре четири године доселила је у дедову напуштену стару кућу и почела да гради и ради. Уз нову кућу за становање, направила је собе за смештај, ординацију са салоном за масажу, базен и сауну, где јој на терапију, уз овдашње, долазе и њени стари клијенти из Швајцарске, и буду одушевљени.

"Мир и природа, све је опуштено...кажу да има нека посебна енергија овде", каже Лола.

Остварила је сан из детињства, па има коња и две козе, од чијег млека прави сир по француској рецептури и ужива у свакодневним пословима на имању.

"Кокошке имам, јаја, башту, поврће...што више домаћег је боље", каже Лола.

За овакво имање у Швајцарској, требало би издвојити милионе, каже Лола. Не само да се није покајала што је дошла на дедовину, него је срећна што живи свој сан.

"Не живим безвезе, него гледам и миришем...још не могу да верујем да ту живим, толико ми је лепо и драго", искрена је Лола.