Слободан Јанковић: Дијаспора је више од посла

Београђанин, Слободан Бобан Јанковић, је у Радио Београду радио од 1974. до 1994. године, као дописник Танјуга из Бона до 1998, у нашој Амбасади у Бону наредне године, за радио Дојче веле и WDR из Келна наредне две године, а од 1999. године до недавног пензионисања, овај врсни новинар провео је у Франфуртским вестима.

 Како се мењало Ваше мишљење током времена, од одласка до повратка у Србију?

"Мењало се годинама...ја сам као млад, 1980. године почео да пратим дијаспору у редакцији Вечерас заједно Радио Београда, а онда сам се и сам придружио дијапорцима. Провео сам 16 година у Немачкој, тако да сам дијаспору сагледао и из Србије и са лица места, упознао сам те људе и заволео их...Имам пуно пријатеља, у једном тренутку сам имао више пријатеља у Берлину него у Београду, где сам рођен. Најупечатљивији ми је растанак са Берлином. После 9 година дописничког рада сам рекао да ћу да се вратим кући, а онда ми један од старих дијаспораца, Милан Штрбац рече: "Е па не може, шта ћемо ми сад да радимо кад ви одете?" Рекох, доћи ће неко други...

Кад смо се зближили, мислили су да само због њих постојим, иако сам се бавио и спољном политиком и другим стварима, спортом...Било је то једна лепа веза. Када сам немачки усавршавао у Бремену, обишао сам све клубове у региону, од Хамбурга до Бременхафена, јер ми је то и био посао у Београду, а и волим да се појавим...", прича Јанковић.

 Које бисте тренутке Берлиновања и странствовања издвојили?

"Било је сусрета са немачким политичарима...рецимо, сусрет у Бону са Кинкелом, кога нисам волео никада. Он прилази да се рукује са мном, а ја се окренем и не поздравим се са њим...пита ме амбасадор зашто, а ја му кажем да не могу да се са таквим човеком поздравим, с обзиром на то шта нам је све радио...Јошка Фишер ми је исто остао у лошој успомени, али с њим сам морао да се рукујем, гурнули су ме на њега...Представио ме је Клајв Фриман Фишеру као доајена берлинских дописника и морао сам...", сећа се овај врсни новинар.

 Која је Ваша порука за дијаспору?

"Живите свој живот, мислите на своју отаџбину, помозите ако можете, ако не, опет будите добри грађани и Србије и оне у којој живите, јер се тамо ипак одвија њихов живот...", каже Јанковић.

Иначе, Јанковићева супруга је радила у Радио Београду, док је син Никола запослен у Развојној агенцији Србије. Јасно је да је Бобан Јанковић са својом породицом вредан сваке хвале, а Програм за дијаспору и те како води рачуна о правим српским вредностима, о оваквим својеврсним подвижницима и беочузима дијаспоре.