Ima li nade za budućnost dece o kojoj biološke porodice ne mogu da se staraju

Pre sedam godina, sa samo 13 meseci u dom Lazarevića, na hraniteljstvo, stigle su bliznakinje – Ana i Mima.

"Volim decu i mislim da možemo kao porodica da pružimo još nekome da bude sretan kao što su i moja biološka deca odrasla", rekla je Vesna Lazarević, hraniteljica.

Ne postanu hranitelji svi koji se prijave za obuku. Prošle godine, od 50 kandidata 33 su dobila pozitivnu ocenu. Njih devetoro je shvatilo da nisu za to. Trenuto, trećina hranitelja u Srbiji su srodnici, a oni ne žele da brinu i o drugoj deci.

"Nama je interes da imamo što više mlađih budućih hranitelja, da kandidati budu mlađe starosne dobi. Nama je prosek 51 do 64 godine. Nama nedostaju mladi hranitelji koji bi pre svega preuzeli brigu o bebama", rekla je Mirjana Novakov iz Centra za porodični smeštaj i hraniteljstvo.

Nedostaju i porodice za urgentno zbrinjavanje dece.

"To su porodice koje hitno smeštaju decu koja su napuštena, koja su fizički i seksualno zlostavljana, deca čiji su roditelji iznenada preminuli", ističe Novakov.

Jedna od devojčica na hraniteljstvu kod porodice Lazarević ima cerebralnu paralizu. Za brigu o deci sa smetnjama u razvoju, porodice se posebno obučavaju.

"Odraditi nešto da vi od deteta koje nije imalo bočni okret napravite devojčicu koja hoda, koja vam se smeje, koja vam donosi igračku. Ona već sada postiže mnogo više nego što smo očekivali, ona ima svoje tretmane, ima svog terapeuta, ide na plivanje", rekla je Vesna Lazarević.

"Čini mi se da jeste zadnji momenat da pozovemo građane Srbije da pomognu da dobijemo što veći broj što boljih hranitelja", kaže Novakovićeva.

Podršku obećavaju, kaže, i resorna ministarstva. A kada se udruže sve karike u lancu brige od deci, za budućnost dece o kojoj biološke porodice ne mogu da se staraju ima nade.