Nadbiskup Nemet: Neću čekati da mi vernici dođu u crkvu, idem da ih tražim

U razgovoru za Internet portal RTS-a nadbiskup Nemet je govorio o svom misionarskom radu na Filipinima, o tome zašto je odabrao red verbita, o Karitasu i ulozi crkve u kriznim vremenima.

Otac Hočevar je više od dvadeset godina bio na čelu Beogradske nadbiskupije. Čini se da dolazite na stabilan i dobro utvrđen teren. Da li se, međutim, mogu očekivati neke promene sa vašim dolaskom? Čemu ćete posebno posvetiti pažnju?

Gospodin Hočevar je 22 godine jako dobro vodio nadbiskupiju, vidimo kako su crkve sređene, i glavna katedrala i Crkva Krista Kralja. Mnogo se uložio da se Katolička crkva u Beogradu razvije i da bude prepoznata kao deo društva.

Ne bih rekao da treba da se prave neke posebne promene. Puno toga ostaje kao što je bilo, a ostaje potreba da se odgovora na pitanja koja donosi savremeni život.

Za sve hrišćane je najvažnija molitva i tu nema promena, kako se molimo u crkvama ostaje isto, a ono što može da se promeni je dekoracija – da bude lepša, veća ili manja,

Što se tiče same nadbiskupije kao institucije, moram da je upoznam, to mi je sada izazov. Ne vidim velike potrebe da menjam radi menjanja. Treba zadržati sve što je dobro, a ako život iziskuje drugi odgovor, ili na drugačiji način, onda ćemo reagovati.

Utisak je da je u Beogradu sve manje vernika na misama. Da li postoji plan kako da se situacija promeni, da se crkva približi mladima?

Ima različitih razloga za manji broj ljudi u crkvama. Jedan od razloga koji se navodi je da je danas religija manje važna ljudima, ali ja se sa tim ne bih složio, ona jeste važna, ali postoje objektivni faktori, a jedan od većih faktora je kovid.

Za vreme kovida Katolička crkva je zatvorila hramove, nije bilo bogoslužja, mnogi su se bojali dolaziti, a sada se boje vratiti.

Druga stvar je što je broj katolika u Beogradu nekako uvek nesiguran, dolazi mnogo ljudi koji rade tu, jer je Beograd ogroman grad i ti ljudi imaju mogućnost da održavaju kontakt sa crkvom. Drugačije je u Vojvodini, gde žive starosedeoci čije su porodice tu po 200, 300 godina i zna se ko je katolik. U Beogradu fluktuira veliki broj ljudi.

U Beograd dolaze i ljudi iz inostranstva na studije i da rade - Vijetnamci, Indonežani, pa čak i Kinezi, koji su najveća nacija koja gradi u Srbiji, a među njima ima i katolika.

Ja imam pozitivno iskustvo iz Zrenjanina (otac Nemet bio je na čelu Zrenjaninske biskupije od 2008. godine prim. aut.), u kompaniji "Linglong" gde radi 500 Vijetnamaca, njih šezdesetak su katolici i kada su dobili svoje papire redovno su dolazili u katoličku crkvu na svoju misu.

Katolici postoje, oni su tu, ali mi kao sveštenici, i ja kao nadbiskup, moramo da se pokrenemo da ih lično tražimo. Moj zadatak nije da sedim kod kuće i čekam da neko uđe u moju crkvu, već ja idem napolje i tražim ljude tamo gde žive i s njima razgovaram i ako osećaju da im treba bogoslužje, oni će doći. Mislim da je jako važno da ne izgubimo radost traženja katolika, jer to je strašno težak zadatak i može biti mnogo neuspeha, ali treba nastaviti.

Isus je imao nekoliko učenika među Izraelcima koji su živeli u njegovo vreme, izabrao je dvanaestoricu i plus sedamdesetdvojicu i još nekoliko, brojevi su bili apsolutno niski.

Kažete da je vaš zadatak da idete među ljude. Tokom službe na Filipinima bavili ste se upravo misionarski radom. Koliko to iskustvo može da pomogne?

To je bilo iskustvo koje je promenilo moju svešteničku svest i ulogu sveštenika u crkvi. Na Filipinima društvo je strašno mlado, polovina stanovnika je mlađa od 19 godina. Vera je deo kulture, nema te evropske podele da je vera nešto privatno, a drugi oblici kulture zajednički. Tamo svi idu u crkvu, a i ako ne idu – svi veruju. Nikad nije bilo pitanje da li veruju ili ne.

Radio sam na univerzitetu kao kapelan za studente, imao sam maoiste studente, koji su bili ideološki sa druge strane, da tako kažem, ali i oni su dolazili u crkvu. I kada sam ih pitao kako veruju u Boga iako su maoisti, oni su rekli da to poštuju. Da li je to bila neka potreba ili nešto drugo, ne znam, ali nikada nisam naišao na ljude koji su odbacivali važnost religije u životu.

To me je ojačalo, kada sam došao u Evropu sasvim drugačije sam video našu kulturu i mogućnosti. Vidim da treba napraviti kao što je bilo na Filipinima - ja sam na univerzitetu bio zajedno sa tri druga sveštenika i 16 laika, civila. I oni su vodili posao, ja sam bio zadužen da radimo programe, da proveravam, da idem na misu, ali oni su sve ostalo radili.

Mislim da je to zadatak za nas ovde u Srbiji, da više poverenja damo našim laicima, ljudima koji nisu sveštenici, redovnici, redovnice, monasi, već oni koji šire veru na temelju sopstvene časti.

Treba li, prema vašem mišljenju crkva, da se okrene i novim medijima, društvenim mrežama, ili mislite da treba da očuva svoj tradicionalni odnos sa vernicima?

Može i treba da se priđe mladima na taj način. Kovid je pokazao koliko smo zavisni od digitalnog sveta, kako se lako moglo doći do vernika. Svaki vernik odlučuje da li će gledati, neki sadržaj, ali ako nema ponude, nema šta ni da prihvati.

Fejsbuk je manje-više popularan, nije što je bio pre 10 godina, videćemo kako će biti sa Tviterom otkako ga je gospodin Mask preuzeo. Ali, postoje i druge platforme, važno je da budemo prisutni i da se po profilu prepoznamo kao katolička crkva. Na Fejsbuku sam desetak godina, ako neko hoće - može da pogleda.

Sigurno da je susret uživo i lični kontakt krajnji cilj svih medijskih pojavljivanja, službe i svih platformi, da se fizički sretnemo i popričamo kao nekada i iskoristimo vreme. Puno mladih kada prvi ili drugi put iskusi zajedništvo, kada odemo na izlet na kojem isključimo telefon, onda je to nešto novo za njih, da se može razgovarati ceo dan sa prijateljima koje ste prvi put susreli i ne bude dosadno.

Da li će trenutna geopolitička situacija, klimatske promene, problemi sa energetikom okrenuti ljude više crkvi, ili će ih, pak, udaljiti?

Mislim da postoji šansa u svakoj krizi, a ovo su krizna vremena gde su ogromne promene i to se odvijaju tako brzo, nekada je trebalo 20-30 godina da se nešto promeni, a sada se menja u godinu dana ili manje, to je ogromna šansa i za crkve da pokažu pravo lice Boga koji se brine za svet, koji je uvek ljubio ovaj svet, da je čak i sina svoga dao.

Ne smemo da odemo u krajnost samo socijalne pomoći, a ne govoreći o Bogu, Kristu i njegovom poslanju i ljubavi prema ovom društvu. To je poruka koju uglavnom prihvataju ljudi. U teškim situacijama je lakše doći do toga, ali ne znam da li je onda vera toliko čvrsta kao kada je dobro i odlučite se da bude vernik jer vam to odgovara, jer vam dodiruje srce, život i daje smisao.

S tim da današnja komunikacija sa sve manje ličnog kontakta utiče i na ljudski kontakt, a Bog nije izuzet iz svih tih stvaranja i promena. Njegova prisutnost i slika je drugačija.

Mladi su na početku života otvoreni za religiju, mala deca se mole i to traje do 14 godine, a onda se polako odvajaju od crkve, posle dođu godine kada se osniva porodica, a posle 45. ljudi se vraćaju ako su imali neki pojam religije. To je normalno u svim društvima.

Pravoslavni svet u Evropi je jako pobožan, ja bih rekao od Moskve do Beograda i Grčke je pobožan i mnogo je pobožniji pravoslavni svet nego na zapadu protestanti i katolici, ako gledamo procentualno, o kvalitetu vere ne mogu da govorim. Ovde se mnogo više ljudi izjašnjava kao hrišćani nego u Austriji, Mađarskoj, Nemačkoj, bilo gde. Postoji mentalitet u našoj sredini koji je otvoreniji za veru.

Prava slika Boga privlači, on nije nacionalista, šovinista, terorista, već on voli i želi da ljudi žive dobro i srećno na zemlji. 

Važan deo Katoličke crkve predstavlja i Karitas. Čini se da dobro funkcioniše u Srbiji?

Jako dobro i u Beogradu i u Vojvodini. Karitas je za nas jedna od najvažnijih misija, ne samo reč i bogoslužje, već i dela. On je otvoren za sve, nije to institucija za pomoć katolicima i samo katolicima, nego svima koji su u potrebi.

Najbolji primeri bili su 2014. tokom poplava i od 2015, kada je velikom broju migranata potrebna pomoć. Nismo mi tu glavni, već država, ali zajedno sa državom možemo sarađivati i preko naših kontakata dobiti pomoć iz zapadnih, bogatijih država koje daju dosta novca za to i da pomognemo da se migranti dobro osećaju i možda i ostanu.

To je onaj vidljiv deo nevidljive ljubavi koju imamo kao katolici.

Šta je uticalo na to da donesete odluku da se zaredite?

Ja sam živeo u maloj zajednici, u Odžacima sam rođen, tamo sam bio ministrant (pomagao sveštenicima tokom mise prim. aut.) i imali smo dobrog sveštenika župnika, koji je bio primer. S majčine strane imao sam ujaka koji je isto bio sveštenik, ali je radio u Mađarskoj, pa nismo imali mnogo kontakta.

Način života odžačkog župnika me je inspirisao, pa sam pomislio da bi to možda bilo interesantno. U gimnaziji u Subotici sam više upoznao mogućnosti i izabrao red verbita, jer nisam mogao da zamislim da radim samo u jednoj biskupiji po parohijama.

To me je vuklo, avantura i putovanja, zato sam se opredelio za tu družbu. Nisam se pokajao, Obišao sam pola sveta i radio sa ljudima - važno je između dva putovanja šta radiš. Posle trideset godina vratio sam se u Srbiju.

Nadbiskup Ladislav Nemet ustoličen je u Katedrali uznesenja blažene djevice Marije u Beogradu prošle subote. Pre njega na čelu nadbiskupije je 21 godinu bio Stanislav Hočevar.