Paraćincu odšteta zbog izgubljenog prtljaga promenila život – živi svoj san u Indoneziji

Umesto "selamat pagi" – domaćinski doček uz licidersko srce i "dobro jutro". U turističkoj agenciji "Asvinija travel" znaju još poneku srpsku reč. Za to je zaslužan vlasnik, 42-godišnji Ivan Cerović koji po dolasku u Indoneziju pre 12 godina nije mogao ni da sanja da će razviti posao od kojeg će živeti desetak porodica.

Sve je počelo na internetu, gde je, učeći engleski jezik, razmenjivao mejlove sa jednom Indonežankom. Rodila se ljubav. Posle dve godine onlajn veze, rešio je da spakuje kofer i odseli se na drugi kraj sveta.

"Bilo je puno šokova, ali neki koji je ostao urezan za vjeki vjekova jeste prilikom obilaska njene familije, koja je ogromna, njen otac ima devetoro braće i sestara – bilo je potrebno da svako od njih dâ blagoslov da žele da prime stranca u familiju. Tako da je to bilo interesantno jer smo išli od jedne do druge porodice i trudili se da na pravi način predstavimo našu vezu, da nije to neki puki hir, već naš životni izbor", seća se Cerović.

Kad "bule" krene da traži posao 

Test porodice svoje buduće supruge je prošao, ali je morao da prođe i test u društvu. Jedan "bule", što je indonežanski izraz za stranca, ne može tako lako da nađe posao – čak i ako nije izbirljiv.

"Sećam se kada, nakon 500 poslatih si-vija, konačno dobijem poziv i sav srećan odem na razgovor u jedan Sea world u Džakarti. Pri dolasku tamo menadžerka pita: Ivane, da li Vi stvarno hoćete da radite ovde? A u tom trenutku meni je samo potreban posao i, da kažem, neka vrsta asimilacije u Indoneziji", kaže Ivan.

Napominje da je mnogo lakše kada stranac koji dolazi već ima obezbeđen posao, nego da ga sam stvara.

Kofer za kojim ne treba žaliti

Izlaz iz beznadežne situacije doneo je poziv sa aerodroma.

"Krenete na put, u stvari krenete u novi život i naravno u jednu torbu spakujete sve što vam treba na tom putu. Međutim, meni se desio taj peh da ta torba nikada nije stigla u Indoneziju. Na kraju je došlo do kompenzacije od Džakarta erport servisa koji je napravio grešku i taj novac je bio dovoljan za otvaranje agencije", seća se Ivan.

Iako je iskustvo imao, jer je pre odlaska u Indoneziju radio u jednoj avio-kompaniji u Beogradu – početak je bio težak. Lokal u kojem je agencija počela da radi bio je, kaže Ivan, nalik šupi.

"Lokacija na kojoj smo počeli jednostavno je bila ono što smo mogli da priuštimo u tom trenutku. Da, bilo je problema, bilo je i smešnih situacija da od zvuka kiše nismo mogli da čujemo gosta sa kojim telefoniramo, pa smo govorili: Mislim da imamo problema sa vezom, nazvaćemo Vas kasnije. Tako je to išlo u početku", govori kroz smeh.

Podrška zemljaka, vetar u leđa

Od novog posla nije moglo dobro da se živi, pa se posle nekoliko meseci povratak u Srbiju činio kao najbolja opcija. Od te ideje, međutim, odustaje nakon razgovora sa jednim našim čovekom kojem je pomogao da zameni avio-kartu.

"U to vreme sam bio u očajnoj situaciji, moram da priznam, jer doći u stranu zemlju, nemati primanja, imati porodicu – bilo je teško. Desila se situacija da smo mi već planirali da se vratimo u Srbiju, da krenemo tamo da živimo, međutim taj gospodin je došao i dok smo menjali kartu, on me je pitao – koliko dugo radiš ovde? Ja sam rekao 'ovo je svega par meseci star posao', a on je rekao 'Aha, sad si u fazi da hoćeš ovo da zatvoriš. I u tom trenutku je bio šok – da, baš sam u toj fazi", seća se Ivan.

Taj razgovor i rečenica "Trebaće ti vremena da sve ovo dovedeš u red" uzvrteli su misli.

"Ja sam se sa nekom pozitivnom energijom vratio kući, prošao kroz te uličice u kraju, kao i obično javio se prodavcima, porazgovarao sa policajcima, prošao kroz kapiju, ušao u kuću i rekao sam u tom trenutku supruzi – mislim da bi trebalo još par meseci da pokušamo ovde. I bili smo u pravu. Mislim da bismo napravili veliku grešku da smo se vratili", rekao je Ivan.

Kako se odužiti za uspeh

U godinama koje su usledile pokazalo se da nije grešio ni tadašnji ambasador Indonezije u Srbiji Semjuel Samson, kada ga je na početku poslovanja ohrabrivao – tvoje vreme će tek doći.

Danas agenciju koju ovaj Paraćinac vodi preporučuju mnoge ambasade iz našeg regiona, ali i ostala diplomatska predstavništva u Džakarti. Ugostili su brojne poznate ličnosti, među kojima i zvaničnike iz Srbije, glumce, sportiste.

"Verujem da nema razlike da li vodite agenciju iz, kako smo već nazvali, šupice, ili iz lokala iz kog danas radimo. Verujem da bismo mi uspešno radili da se ponovo vratimo u šupu, jer poenta cele industrije je u usluzi. Smatram da ono što nas izdvaja ovde jeste upravo ta vrsta usluge na koju su Evropljani, da kažem ekspat, ljudi iz inostranstva koji ovde žive navikli u svojim sredinama. I to je ono što nas održava na vrhu ovde", kaže Ivan.

Sa ponosom kaže da danas u Indoneziji živi svoj san. Ono što ga je na prvu loptu kupilo su ljudi. Njihova osećajnost, pozitivan stav prema životu, i pored teških uslova u kojima žive.

"Iz dana u dan se sužava lista stvari iz Srbije koje mi nedostaju, jer gro mog života je ovde, moja porodica je ovde. Ne mogu da kažem da mi bilo šta nedostaje, iskreno to kažem... Uživam ovde. Mislim da sam se kao osoba ostvario u ovoj zemlji i na tome sam joj zahvalan i gledam način na koji mogu da se za to odužim", rekao je Ivan.

Odveo i Crvenu zvezdu

Jedan od načina bio je da uloži u ono što predstavlja budućnost jedne zemlje – decu. Zato je preuzeo vlasništvo nad košarkaškim klubom "Pegasus" u kojem trenira i njegov stariji sin.

"Mislim da edukacija, posebno u sportu, nije na nivou koji mi imamo u Evropi, u Srbiji naročito... Vidim da vole košarku, obožavaju. Znaju naše košarkaše, naravno prate najviše NBA pod uticajem Amerike, ali generalno vole taj sport. Indonezija je prvu košarkašku loptu dobila 1920. godine iz Holandije. Od tada je sport zaživeo, međutim još uvek nije na visokom nivou. Vidim da se i vlada trudi da podigne nivo kvaliteta jer je Svetsko prvenstvo sledeće godine ovde. Takođe, naši treneri rade u Indoneziji", rekao je Ivan.

Košarka je način i da poveže zemlju u kojoj živi sa zemljom iz koje dolazi, pa će tako decu u Indoneziji podučavati i treneri Crvene zvezde, na međunarodnom kampu koji se održava u junu sledeće godine.

"Za njih ne znači puno Crvena zvezda, za njih znači Red star. Za mene znači Crvena zvezda. Kad čuju ime Red star naravno prva asocijacija je Srbija, par igrača koji su igrali u NBA, uključujući Nemanju Bjelicu... Većina trenera na turniru koji smo organizovali je pozitivno reagovala na promociju kampa, jer znaju da veliki tim poput Crvene zvezde ima dobru košarkašku školu, što je njima u interesu da osete", kaže Ivan.

Sport tamo se, dodaje, drastično razlikuje od sporta u Srbiji.

"Sport u Srbiji može da se gleda kao put ka obezbeđivanju egzistencije, ovde je to više zabava. Teško je naći klubove koji treniraju više od dva puta nedeljno", rekao je Ivan.

Šta bi menjao

Na pitanje da li je i njegov život u Indoneziji zabava, ili možda avantura, izazov – odgovara:

"Izazov definitivno. Nije zabava, a odavno ovo ne doživljavam kao avanturu", kaže Cerović.

Najizazovnije je, ističe, balansirati.

"Između onoga što jeste i onoga što treba da budete, po pitanju kulture, načina života. Doći iz Srbije i uklopiti se ovde zahteva balansiranje i jeste izazov, u mnogim situacijama je izazov", kaže Ivan.

Ipak, na pitanje šta bi menjao, kroz smeh odgovara: "Ništa".

"Često sebi postavim ti pitanje, šta bih menjao kada bih mogao da se vratim 15 godina unazad... I onda, zadovoljan sam što nemam priliku da menjam, jer smatram da bih verovatno napravio neku grešku da krenem iz početka. Tako da sam izuzetno zadovoljan onim što imam ovde", zaključuje Cerović.