Ilija ne može ni u poštu zbog stepenika, a za autobus mora da ima šrafciger

Nedavno nam je bio gost Ilija Urošević koji je u kolicima uz pomoć drugara učestvovao na Beogradskom maratonu. Obećali smo mu tada da ćemo provesti jedan dan sa njim kako bismo videli kuda sve može, a kuda ne u svojim kolicima. Priča je poražavajuća.

Ilija bi želeo da se školuje kao svi njegovi vršnjaci, da izlazi sa društvom, da ponekad pomogne roditeljima u kupovini ili plaćanju računa, a veliki je ljubitelj knjiga, pozorišta i bioskopa. Proveli smo dan sa njim kako bismo saznali šta od onoga što voli, može da ostvari.

Kaže da mu najveću prepreku predstavlja stepenište jer ne može da uđe ni u poštu, ni u sve učionice u školi a tamo nema ni adekvatan toalet.

"Nekada mi dođe da izađem sa društvom, da se samo vidim sa njima, ali me sprečava stepenište. Dešavalo se često da hoću da pogledam neku knjigu, ali i za to mi je prepreka stepenište", kaže Ilija.

Od samog izlaska problemi. Ne može napred, ne može nazad. Ivičnjak kod pešackog prelaza visok je pet centimetara i treba ga savladati. Do pošte, koja je na dva minuta od stana, mora tri puta dužim putem jer nema rampi za osobe sa invaliditetom.

A kada stigne, 32 stepenika vode do mesta gde treba da preuzme pošiljke, koje često naručuje preko interneta jer ni u mnoge radnje ne može da uđe.

"Uglavnom zamolim nekoga da preuzme za mene, da kažu da je pošiljka u moje ime, objašnjava Ilija.

Znak STOP na mnogim mestima, vidljive i nevidljive prepreke na svakom ćošku. Trzni centri prilagođeni su osobama u invalidskim kolicima ali ne i ustanove socijalne zastite, pijace, prodavnice, kao ni vecina skola.

Sem visokih trotoara, autobusi i tramvaji uglavnom nemaju rampe i držače koji bi Iliji omogućili da putuje po gradu. U nekim vozilima vozači sami postavljaju rampe što izaziva negodovanje drugih putnika. Da li bi ta rampa mogla automatski da se spušta, o tome razmišlja Ilijina majka, koja od nedavno u torbi nosi šrafciger.

"Kada hoćemo da koristimo gradski prevoz, ja odem do vozača i zamolim da nam spusti rampu, onda nam on traži šrafciger 'ako hoćemo da se vozimo'. Bilo je i komentara da 'ako nemamo šrafciger onda nećemo ni da se vozimo'. Kada sam počela da nosim šrafciger, jer mi je sve dosadilo, sada kažu 'pa spustite sami rampu, kada već imate šrafciger'", navodi Ilijina majka, Lidija.

Pričom bi trebalo da probudimo one koji nisu u kolicima zarad onih koji u njima žive. Svi mi imamo iste potrebe, obaveze, želje, a neki, ipak, ništa ne mogu bez pratnje i pomoći. Za sada, neizvesnost sa svih strana. Za Iliju najveća je ona da li će i kako moći da uđe na fakultet koji sledeće godine želi da upiše.