Za 20 godina primene status svedoka-saradnika dobilo 27 optuženih – interes ili pokajanje

Trenutak najveće demonstracije moći sicilijanske mafije – ubistvo sudija Đovanija Falkonea i Paola Borselinija 1992. godine – ujedno je početak kraja najjače i najpoznatije kriminalne organizacije u svetu.

Da bi stala na put Koza nostri, italijanska vlada postavila je nekoliko stubova, među njima u procesuiranju mafije služila se svedočenjima pokajnika.

Da se oslanja na iskaze onih koji su učestvovali u krivičnim delima i pristali da svedoče protiv svojih saradnika, srpsko tužilaštvo počelo je 2002. godine, kada je po uzoru na italijanski model uveden institut tadašnjeg svedoka-saradnika, današnjeg okrivljenog saradnika.

"Generalna ideja je da se na neki način poštede manje ribe da bi se došlo do krupnijih riba, ajkula", kaže prof. Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.

Zbog toga zakon propisuje da status svedoka-saradnika ne može da dobije organizator te kriminalne grupe. Svi ostali okrivljeni sa tužilaštvom mogu da pregovaraju.

"Pre svega moram da kažem da je to jedna od najtežih odluka – pregovaranje sa okrivljenim koji treba da dobije status svedoka-saradnika. I to je procedura koja zahteva prilično znanja, veštine, a rekao bih i značajnu dozu profesionalne hrabrosti", kaže Miljko Radisavljević, zamenik republičkog javnog tužioca, nekadašnji tužilac za organizovani kriminal.

"Taj mehanizam u stvari je posledica dokaznog deficita, što se odnosi na dokazivanje organizovanog kriminaliteta. Zbog tzv. zakona ćutanja – ono što je čuveno, omerta na Siciliji i u Koza nostri – te homogene povezanosti pripadnika grupe, vrlo teško se dolazi do dokaza uobičajenim opštim dokaznim metodama", rekao je Škulić.

Dokaze i informacije koje mogu da ponude tužilaštvu potencijalni svedoci-saradnici u roku od 30 dana moraju da napišu svojeručno. Onda tužilaštvo procenjuje koliko su važni i istiniti.

Advokat Veljko Delibašić kaže da je važan motiv okrivljenog da dobije što je moguće blažu sankciju, odnosno eventualno manju kaznu.

"To je jedini motiv svakog okrivljenog i ono što je potpuno nesporno ti okrivljeni svedoci, pokajnici, oni se nisu promenili preko noći, nisu postali dobri ljudi koji žele da pomognu državnim organima. Naprotiv, oni su takvi kakvi jesu. Ali prosto u toj nekoj trgovini oni pomažu policiji da rasvetli krivično delo i u tom kontekstu za to dobijaju odgovarajuću nagradu", kaže Veljko Delibašić.

Novim zakonom uvedena i nova rešenja 

Nagrada je do 2011. godine bila oslobađanje od kazne. Međutim, novim zakonom uvedena su i nova rešenja, da tužilac odustane od optužnice protiv svedoka saradnika ili da se u sporazumu precizira vrsta i visina kazne koja će biti izrečena.

U deceniji dugoj karijeri nekadašnji tužilac za organizovani kriminal sklapao je, kaže, različite sporazume. A bilo je i onih gde su svedoci-saradnici dobijali i 14 i 17 godina zatvora.

"Iskustvo naše za ovih 20 godina govori da su svedoci-saradnici opravdali postojanje tog instituta i podatka da je od 27 okrivljenih, koliko ih je dobilo status svedoka-saradnika, samo jedan odustao od svedočenja. Moram da kažem da u svim predmetima gde smo imali svedoke- saradnike kao izvor rezultati su bili više nego povoljni. Svaki predmet završen je osuđujućim presudama", kaže Miljko Radisavljević.

Među njima je i presuda za ubistvo premijera Zorana Đinđića. I dve decenije kasnije veruje se da u tom predmetu ne bi došlo do osuđujuće presude da prvi pokajnik u istoriji domaćeg pravosuđa Ljubiša Buha Čume i Dejan Milenković Bazgi nisu otkrili informacije i dokaze tužilaštvu.