Kako izaći iz kruga u kome je žena izložena nasilju - postoji bezbednosni plan

Proteklu nedelju obeležila su dva ubistva žena - obe su žrtve porodičnog nasilja i obe su nasilje ranije prijavile. U Beogradu dan pre ubistva žrtva je prijavila sina, dok je žena u Vranju nastradala istog dana kada je održano ročište po prijavi koju je podnela protiv supruga za nasilje u porodici.

To nisu usamljeni primeri - podaci pokazuju da je otprilike trećina žena stradalih u porodičnom nasilju ranije ukazivala nadležnim insitucijama kroz šta prolazi.

Vedrana Lacmanović iz Autonomnog ženskog centra rekla je, gostujući u Dnevniku RTS-a, da Autonomni ženski centar prati ubistva žena u porodičnom prtnerskom kontekstu na osnovu medijskih izveštaja aktivno 11 godina i dodatno poslednjih šest godina prikupljaju podatke od nadležnih institucija, policije, centra i tužilaštva.

"Teško je govoriti o ova dva konkretna slučaja jer nemamo dovoljno informacija. Ono što se čini da je slučaj je, pre svega, procena bezbednosnih rizika u situacijama nasilja prema ženama - da li je bio procenjen visok rizik od smrtnog ishoda nasilja, a sa druge strane primena mera koje će dovesti do minimiziranja i potpunog uklanjanja takvih rizik", rekla je Lacmanovićeva.

Žrtve su se najčešće žalile da i nakon prijave postupci traju dugo, da često nisu imale pravne zastupnike, kao i da su ričišta odlagana. Primer iz Vranja - žena je tri puta prijavljivala nasilnika, ali je na kraju odustajala od tužbe.

Prema njenim rečima, postoje brojni razlozi zašto žrtve odustaju od vođenja postupaka.

"Rekla bih da upravo činjenica da su neke žene prijvile nasilje i da su ubijene jeste jedan od razloga koji obeshrabruje druge žene da prijave nasilje i da uđu u postupke. Što se tiče odgovornosti, ono što je zapravo ključ i najčešći problem je da insitucije često insistiraju na svedočenju žrtve kao glavnom dokazu. Međutim, tužilaštvo ima mogućnosti i nadležnosti da zatraži prikupljanje dodatnih informacija, može da se uzmu izjave od drugih članova porodice, ako je bilo svedoka, izjave svedoka, da se koriste medicinski izveštaji itd", napominje ona.

Bezbednosni plan

Najvžnije je da se ne zasniva smo na svedočenju žrtve jedan slučaj, već da postoji i drugi dokazi koji se mogu prikupiti, kaže Lacmanovićeva.

Smatra da je važno za žene da pre nego što prijave nasilje da se napravi bezbednostni plan, da se jave ženskim organizacijama kako bi se rizici od ubistva smanjili.

"Bilo bi dobro da žene pre nego što prijave nasilje nadležnim insitucijama jave ženskim organizacijama kako bi se sa njima napravio bezbednosni plan, gde idu, šta sa sobom nose, sa svakom ženom razrađuje se individualno, da li ima posao, da li ide u sigurnu kuću ili postoje druge alternative", kaže Lacmanovićeva.

Izostanak koordinisanog odgovora institucija

Lacmanovićeva kaže da postoje različiti problemi u samom sistemu - izostanak koordinisanog odgovora institucija, razmena informacija među insitucijama, procena bezbednosnih rizika i mera koje su usmerene na njihovo uklanjanje.

To su različiti nivoi u samom procesuiranju slučajeva, ali najvažnije da insitucije imaju zakonsku odgovornost ali i nadležnost da zaustave i spreče nasilje, da pruže žrtvama podršku a sa druge strane da dovedu do toga da se nasilnik zaustavi i kazni, ukazala je Lacmnovićeva.

Prema njenim rečima, institucije često insistiraju na tome da nemaju dovoljno kapaciteta, da postoje kadrovski i tehnički problemi.

"To je pitanje za institucije, to ne može biti opravdanje da pored toga što je neko tri puta prijavio nasilje to nasilje ne bude zaustavljeno i onda sutradan čitamo ovakve ishode", zključila je Lacmnovićeva.