Pravopis uz kolač od kakaoa, naučite lekciju jednom zasvagda

Svakodnevno se susrećemo s nepoštovanjem pravila naše gramatike. 

Ne znam, ne želim, ne mogu, ne dam, ne čekaj me, ni sa kim, ja bih, vi biste, sa mnom, oni su protestovali, u vezi sa tim, gledalac, čitalac, kontingent, je l' imaš, malopre. Zajednička nit koja povezuje sve ove nabacane reči je da su pravilno napisane.

Iako je kod Vojislava Ilića "mutno nebo svo", zapamtite da se kaže sve vreme... dosta toga ima da se ponovi i utvrdi gradivo, propušteno u školi – postavlja se pitanje da li sve ovo i vrapci na grani znaju. 

I te kako ćete naučiti kako da popravite govor ako usvojite lekcije i savete profesorke opšte lingvistike na Filološkom fakultetu Natalije Panić Cerovski, da ubuduće ne biste pravili greške i omaške u pisanju i da vam verbalno izražavanje postane jača strana. Na ovaj način možete lagano da proverite vašu funkcionalnu (ne)pismenost. 

Koje su najčešće greške u svakodnevnom govoru?

Često se javljaju omaške u govoru – nehotična odstupanja od onog što nameravamo da izgovorimo, što bi se reklo – "zapetlja nam se jezik": "ispremećemo" slogove u reči, zamenimo redosled glasova koje želimo da izgovorimo, ili čak "sabijemo" dve reči u jednu...

Na primer, seckamo luk i komentarišemo, onako plačući, "Auh, baš je ovaj ljuk lut!", ili umesto da izgovorimo "Dodaj mi ogledalce!", samo čujemo sebe da smo rekli "Daj mi dodalce!".

Evo, navela sam nekoliko primera sopstvenih nedavnih omaški. Omaške koje predstavljaju nehotično izvrtanje reči se nazivaju spunerizmima, po Vilijamu Arčibaldu Spuneru, anglikanskom svešteniku i rektoru oksfordskog Novog koledža, koji ih je često pravio, izazivajući komične efekte.

Međutim, ove greške, nenamerno napravljene, nisu i slučajne, i govore nam o neuropsihološkim procesima u osnovi govora. Zanimljivo je da "premetačine" glasova ili slogova ne mogu da se jave baš u bilo kom delu rečenice, postoje ograničenja – javljaju se u istim intonacionim jedinicama ili sintaksičkim celinama, reč koja utiče na omašku je često najnaglašenija u celini u kojoj se nalazi, nenaglašeni slogovi ne utiču na naglašene, itd.

Ako govorimo o greškama, u smislu odstupanja od pravila, onda treba najpre da vidimo kakva pravila postoje. Na primer, vrlo često ćemo čuti da je dijalekatski govor nepravilan. To, međutim, nije sasvim tačno, jer takav govor jeste u skladu sa normom, ali tog dijalekta, tj. sa pravilima koja važe u njemu.

Dakle, dijalekti, ali i žargoni, sleng, takođe imaju svoja pravila bez kojih ne bi ni mogli da postoje, jer bez pravila ne bi mogla da se odvija komunikacija unutar tih jezičkih zajednica. A kada govorimo o standardnom jeziku, ili književnom jeziku, možemo reći da su to propisana eksplicitna pravila dobre upotrebe jezika, koja su načinjena od strane jezičkih stručnjaka, ali i prihvaćena od strane društva, i to je ono što kroz školovanje usvajamo.

Koja je razlika između pravopisnih i gramatičkih grešaka?

Pravopisne greške susrećemo u pisanju, i to su oglušenja o pravopisna pravila ili zanemarivanje tih pravila. Gramatičke greške su propusti u npr. formiranju gramatički ispravne rečenice, ili nekog njenog elementa, recimo kada upotrebimo pogrešan padež. Međutim, u svakodnevnom govoru i neformalnoj komunikaciji, greške se vrlo često javljaju, to je sasvim normalna pojava.

Mi smo tokom celog dana okruženi jezikom, komuniciramo – razgovaramo i pišemo, slušamo i čujemo govor oko sebe, učestvujemo u njemu, i potpuno je logično da se jezičke omaške javljaju. Evo, kao primer, zamislimo svima nama dobro poznatu situaciju: želite da brzo prenesete neku informaciju, ili da iznesete neku misao ili ideju, i u toj brzini – izgovorite neku rečenicu koja, kada bi bila u pisanoj formi, i izdvojena, ne bi bila razumljiva ni vama, a ni onima kojima je upućena.

Međutim, ono što u usmenoj komunikaciji imamo je intonacija, i ostali prozodijski elementi, koji takođe nose raznovrsne informacije i – pomažu i nama i našim sagovornicima da naše rečenice budu "uobličene", čak i u slučaju kada možda nisu gramatički najbolje "skockane".

Naši sagovornici će tako razumeti šta smo zapravo hteli da kažemo. Isto tako, u komunikaciji i razumevanju izrečenog je vrlo važan kontekst: sve ono što okružuje naše rečenice, ono što je prethodno izrečeno, situacija u kojoj se odvija komunikacija, učesnici u njoj, gestovi, izraz lica. Sve to uobličava naše učešće u komunikaciji i pomaže nam da se što bolje sporazumemo.

Druga je stvar kada se greši u javnim nastupima, kada je u pitanju pripremljen govor ili kada se govor čita – tu zaista nije mesto greškama, pa ni jezičkim, naravno. Ali, u našoj svakodnevnoj, uobičajenoj komunikaciji sa prijateljima, članovima porodice, kolegama, sasvim je normalno da se neke omaške jave.

Kako da popravimo govor, da li postoji neki šablon?

Uvek je u stvari najvažnije da znamo u kom tipu komunikacije učestvujemo, i da se u skladu s tom vrstom komunikacije ponašamo. Šta to znači? To znači da, ako je u pitanju poslovni sastanak, nećemo govoriti kao kada sedimo i ćaskamo sa prijateljima, ili nećemo koristiti komplikovane stručne izraze i termine kada razgovaramo sa nekim ko nije iz te oblasti, jer to onda ne bi bio razgovor zarad razumevanja, već nešto drugo.

Teško je pratiti neki zadati "šablon", a i u većini situacija i nepotrebno. Eto, možemo da izgovorimo sve same gramatički ispravne rečenice, da koristimo precizne formulacije, a da se ipak ne sporazumemo sa našim sagovornikom.

Vrlo često, razumavanje ili nerazumavanje ne počiva samo na jeziku i njegovima zakonitostima. Zato, uvek treba da se potrudimo da razumemo sagovornika, ne samo na jezičom planu. Pokušajmo da shvatimo i njegove potrebe, težnje, motive. Ako bolje slušamo ljude koji nas okružuju, bolje ćemo i razumeti i govoriti.

Koje greške Vam najčešće padaju u oči? Da li sam dobro postavila pitanje?

Ha-ha-ha, jeste dobro postavili pitanje. Izgovoreno može da pada u oči, a isto tako napisano može da para uši... Jezik je vrlo živopisan, slikovit, a svakodnevni jezik ne zaostaje za književnim – i on obiluje figurativnim izrazima, koji nam pomažu da iskažemo razne koncepte, čak vrlo apstraktne.

Kad govorimo o greškama u pisanju, primetiću najpre greške koje otežavaju razumevanje napisanog – recimo nedostatak interpunkcijskih znakova, ili njihova pogrešna upotreba.

U usmenom govoru posebno mi "zaškripe" u poslednje vreme izrazi koji predstavljaju bukvalno prevedene izraze sa engleskog – na primer: "nije moja šolja čaja", "na kraju dana", "da si bio u mojim cipelama", i sl., koji se javljaju u javnom diskursu, nisam ih primetila u privatnoj komunikaciji.

Volim engleski jezik, ali zaista nema potrebe koristiti takve izraze kada postoje u našem jeziku adekvatni, podjednako slikoviti izrazi za iste koncepte i pojave. Isto tako, ako obratimo pažnju na reklamne poruke, naročito za kozmetičke proizvode, videćemo da dobar deo njih zvuči kao Firga iz serije "Vruć vetar" – emulžn for oil(i) skin. Nisu traženi adekvatni prevodi za pojedine reči i izraze u tom domenu, pa se ostavi onako "u originalu".

Da li je osnovna škola zakazala u pravopisu, kolika je krivica nastavnika?

Mislim da svi treba da se potrudimo oko mladih, i to ne samo oko njihovog poznavanja pravopisnih pravila. U školovanju je važno uvoditi neku problematiku na način koji je uzrastu primeren, tako da deci bude zanimljivo i da ne razviju odbojnost. Upoznavanje sa pravopisnim pravilima, međutim, ne završava se na školskom času, već, kao i sve, treba da na neki način bude podržano od okoline.

Treba da nam svima bude prihvatljivo da ne znamo baš svako pravilo, i da je sasvim u redu da otvorimo važeći pravopis i pogledamo kako nešto treba napisati.

Pravopis se menja, ono što je važilo pre nekoliko decenija možda se promenilo, pa nije znak neznanja ako se otvori pravopis ili rečnik i proveri kad nismo sigurni. A tako deci stavljamo do znanja da je u redu da se nešto ne zna, ali da je bitno da znamo gde da prave odgovore tražimo i nađemo, a onda i da ih povežemo sa stečenim znanjem i zapamtimo.

Da li prijatelja ispraviti kada nešto kaže pogrešno?

Zavisi... ne ispravljam sagovornike kada govore da se ne bi remetio prirodan tok razgovora, to zaista može da bude iritantno. A najčešće greške koje se u razgovorima čuju i nisu baš toliko strašne da bi morale na licu mesta da se ispravljaju.

Ako je neka pogreška koja se stalno javlja kod nekog, dakle, nije pitanje trenutka, onda možemo skrenuti pažnju. Inače, često se susrećem sa pitanjima prijatelja i poznanika koja su ovog tipa "Ajde, ti si lingvista, reci mi da li treba da se kaže tako i tako ili ovako i ovako?".

Primetila sam da nekad ne vole da čuju odgovor koji glasi "Može i jedno i drugo" – tada kao da se neka mala čarolija razveje. A u mnogim jezičkim pitanjima postoji više mogućnosti, nije sve po principu može – ne može nikako. Mnoge stvari možemo na različite načine izraziti i u tome je, između ostalog, lepota i privlačnost jezika, kojih nismo uvek svesni.

Gaf je nepromišljenost nastala iz neznanja, zaboravnost izazvana stresom, greška u jeziku ili ponašanju rođena iz neiskustva, nedostatka takta, duhovne odsutnosti, urođene rasejanosti. Kada se kaže da je jezik brži od pameti?

Ha-ha-ha, da, rasejanost, ali najčešće stečena... Jeste, ovo što sam malopre govorila, dosta grešaka se javlja u brzini ili zbog rasutosti pažnje. Hoćemo nešto da kažemo u trenutku, a mislimo da imamo malo vremena, pa kontrahujemo, sabijemo sadržaj, ispremećemo slogove i napravimo neke čudne spojeve, itd. A ti trenuci mogu da budu dragoceni kada se pretvore u erupciju smeha! Tako se najlepše opusti atmosfera ubrzanja i mozak vrati "u normalu".

Ti lapsusi onda mogu ostati zapamćeni i prepričavani kao anegdote ili "biseri". Svi ih imamo. A nekako najviše ih imamo mi kojima je govorenje u opisu posla. Za mnoge sopstvene lapsuse znamo, a za neke ne, već ih prepričavaju i pamte naši đaci ili studenti, ha-ha-ha.

Lapsusima i gafovima najviše su skloni rasejani ljudi (zaljubljeni, preopterećeni, sporovozni). Ništa strašno, mada vredi uložiti napor da budemo pažljiviji, kako?

Različiti su razlozi javljanja lapsusa, različiti su i tipovi lapsusa. Slažem se, zaista nije strašno, a i zanimljivije je kad ih ima, ha-ha. A kad smo kod pitanja kako da budemo pažljiviji u govoru da bismo izbegli lapsuse, najpre treba da nam budu "sređene misli", tj. da znamo šta želimo da kažemo, da su nam jasni koncepti, redosled i stuktura izlaganja.

Naravno, i da nam je pažnja usmerena i na to na koji način ćemo svoje misli pretočiti u govor, kako ćemo ih izraziti na najbolji način.

U svakodnevnim situacijama ne pripremamo se za razgovor, već on teče spontano, ali ako je u pitanju javni nastup, tada zaista treba uvežbavati govor i to zahteva veliki trud, i pomoć i savet stručnjaka.

Praznici su prošli, događa se da na Božić kažemo: "Hristos voskrese", da li je to lapsus i zbog čega se javlja?

Da, svi znamo da je Božić praznik kada se slavi Hristovo rođenje, i da pozdravom "Hristos se rodi" čestitamo ovaj praznik, ali se ipak ponekada desi da čujemo tada i "voskrese", ali se nekako taj lapsus brzo ispravi, uz želje za dobro zdravlje, radost i ljubav među ljudima.

Najbitnija je namera sa kojom nastupamo, pa niko neće zameriti kada se i pogreši u rečima, ako su želje iskrene i namere dobre.

Za kraj poslastica – šta je pravilno reći – kolač od kakaa ili kolač od kakaoa?

Jeste poslastica, sjajno pitanje! Najpre sam shvatila da koristim i jedan i drugi oblik, mada mi "kakaoa" ponekad kad ga izgovorim zazvuči malo neizbrušeno.

Ali, kad niste sigurni, kad se dvoumite, proverite! I ja sam proverila – u Rečniku srpskoga jezika Matice srpske i u Rečniku srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU se navode oba ova oblika kao pravilna za genitiv jednine.

Međutim, Pravopisni rečnik srpskog jezika (autor Milan Šipka) iz 2010. i Srpski jezički priručnik (autori Pavle Ivić, Ivan Klajn, Mitar Pešikan i Branislav Brborić) navode samo oblik "kakaoa".

Eto, ova reč, koliko god voleli kakao kao sastojak u slatkišima ili kao prijatan zimski napitak, jeste "problematična" reč, jer se ne uklapa u morfološka i fonotaktička pravila srpskog jezika. Naravno, vreme će pokazati koji će od ova dva oblika prevagnuti.

U pitanju je pozajmljenica, nije reč srpskog porekla, pa nam je otuda i teže da je "provučemo" kroz naša pravila. Veliki deo pozajmljenica se lako prilagode našem sistemu, ali eto ima i onih gde to nije najjednostavnije, kao što je slučaj kod imenica poput loto, šou, moto, itd.

Ovakve situacije se ne javljaju samo kod srpskog jezika. Verujte, slična pitanja i nedoumice imaju i govornici drugih jezika sa rečima stranog porekla.