Jasenovac – malobrojni preživeli sećaju se pakla na Zemlji

Gordana Radojičić u Jasenovac je odvedena sa nepunih sedam godina. Njenoj porodici prvo su oduzete lične stvari, zatim su ošišani do glave, a ona i njen brat i odvojeni od majke i bake. Iz Jasenovca je prebačena u poseban, logor za decu.

"Tu smo i dan i noć ležali na betonu, bilo je, doduše, negde malo slame. Tu se umiralo, sećam se, pored mene su bila neka deca, ni danas ne znam ko su, bogami umrli su. Plakalo se, nije se jelo, nije imalo ni šta da se jede, nije ti niko ni dao, samo si mogao dobiti batine, ništa drugo", priča Gordana.

Nekadašnja deca logoraši imaju slična sećanja.

"Bio je Đurđevdan, to je moja krsna slava, to je poslednji dan kada sam video celu porodicu i srodnike na okupu, mnoge od njih više nisam video. Ustaše su počele da ubijaju po selu, negde cele porodice i decu", kaže Milinko Čekić.

Slavko Milanović priča da je njega i sestru majka pokrivala krpama koje su nosili i da im je govorila da ćute.

"Tako nisam bio odvojen od majke, a sestra je umrla majci na rukama u Jasenovcu", kaže Slavko.

Sve je manje neposrednih svedoka dešavanja u logoru. Istoričari podsećaju da su oni najbolja brana svakom pokušaju krivotvorenja istorije kojih još ima.

Dejan Ristić, v. d. direktor Muzeja žrtava genocida, kaže da u samoj istorijskoj nauci nema nepoznanica ni dilema kada je Jasenovac u pitanju.

"U opštoj javnosti postoji manjak znanja, a više stereotipa. To govorim pre svega za naš region, region bivše Jugoslavije, puno upliva politike, odnosno politikantstva, od kojih ti najjači politikantski udari definitivno dolaze iz Zagreba iz određenih političkih i crkvenih krugova, takođe iz pseudonaučnih", kaže Ristić.

U Spomen-području Jasenovac imenom i prezimenom, načinom smrti, identifikovano je 83.145 žrtava. Kako nisu pronađeni ostaci svih ubijenih niti su svi mogli biti identifikovani, procenjuje se da je broj žrtava svakako veći.