Čovek koji je intervjuisao Čomskog, Fukujamu, Lorda Ovena, Če Gevaru, Bžežinskog...

Razgovore sa njima sabrao je u knjizi "Oholi Guliver i gnevni Liliputanci", jer, kaže, njihova razmišljanja nikada nisu bila aktuelnija. Kao ni situacija u Guliverovoj domovini, u ovom slučaju Americi.

Avgusta 1959. u Beograd je stigla kubanska delegacija na čelu sa majorom Ernestom Če Gevarom, budućom ikonom otpora i revolucije. Dolazio je da izbori priznanje za novu Kubu, u Jugoslaviju koja je tada uživala ugled u svetu. Glavni urednik Večernjih novosti Bogdan Pešić tog avgustovskog dana kaže mladom novinaru: "Put pod noge: aerodrom - za dva sata doleće kubanska Misija dobre volje sa tim Gevarom na čelu. Uzmi izjavu!"

Miodrag Mija Ilić tog dana nije uzeo izjavu, ali je Gevari dobacio da bi baš mogao da da intervju za najtiražniji jugoslovenski list, na šta je ovaj rekao: „Saznajte gde ću biti smešten i dođite sutra..."

"Kada je Če bio u Beogradu", počinje priču Mija Ilić, "bio sam mlad, početnik, a i on, mlad revolucionar. Mi smo bili dva klinca koji su se sreli u hotelu Metropol. Razgovor je bio zakazan, sedeli smo i pričali dva sata u krajnje drugarskom i prijateljskom tonu. On je stariji bio od mene 4, 5, godina. Bio je u svom izgledu sa bradom, kosom, pušio tompus, vrlo opušten, prirodan, običan. U tom trenutku nisam ni slutio da će postati ikona levih pokreta, veliki ratnik, političar diplomata i lekar".

Pošto je istrpeo prekore protokola što je ukrao Čea na dva sata, Ilić je objavio tekst.

Opisom tog susreta i razgovorom sa kubanskim revolucionarom Mija Ilić je i počeo svoju knjigu izabranih intervjua koje je snimio za RTS, gde je kasnije dugi niz godina bio urednik. Među njima su velika svetska imena, Noam Čomski, Frensis Fukujama, Mišel Čosudovski, Sara Flaunders.

Pravila po meri moćnih

Ilić je tada bio i spoljni saradnik Si-En-Ena, i kaže da ga niko za intervju nije odbio. Njegovi sagovornici govore o spoljnim i unutrašnjim posledicama ponašanja Amerike u poslednjoj deceniji 20. veka.

Razgovori su vođeni početkom 2000. posle bombardovanja, i Ilićevi sagovornici su imali prilično jasno mišljenje o tome. Mišel Čosudovski, profesor ekonomskih nauka u Otavi, koga zovu "kanadski Čomski", oštro se protivio napadu NATO -a na Jugoslaviju.

"Bio sam član Komiteta za borbu protiv rata", govorio je Čosudovski Iliću. "Sa Si-Bi-Esom u prvom mesecu agresije, tri puta su me zvali da učestvujem u specijalnim emisijam o Balkanu. Ja bih prihvatio, ali par sati posle bi mi javili da su emisije otkazane. Bombe ubijaju ljude, ali građanima se govorilo da samo uništavaju zgrade I kada bi pogodili školu rekli bi da je to slučajna greška", kaže on.

Noam Čomski je imao slično mišljenje o agresiji NATO-a, iz perspektive da se zapravo malo ko u svetu drži principa međunarodnog prava.

"To je uvek bilo tako. Postoje pravila koja funkcionišu onoliko koliko moćni smatraju da mogu da ih se drže. Nema sumnje da je i Srbija kriva za brojne zločine po mom mišljenju, ali je NATO prekršio povelju UN. Tvrde da je to humanitarna intervencija, ali to ne ide tako. I ništa tu nije novo. SAD su na primer napale Nikaragvu. I to je stiglo do Međunardonog suda pravde koji je osudio SAD za prekomernu upotrebu sile, znači agresiju i naredio im da plate reparaciju. A rezultat? Napad se samo nastavio.Velike sile rade šta im se može", govorio je tada Čomski.

Sara Flaunders, antiratna aktivistkinja, tih godina je objašnjavala američku taktiku ratovanja u stranim zemljama, koja se, rekla je, dramatično promenila od Vijetnamskog rata, velikog broja američkih žrtava, dezertiranja, odbijanja regrutacije.

"Kad se vodi rat, pravi strah su žrtve, ili da rat predugo traje, pa da dođe do otpora javnosti. Zato su u ratu protiv Jugoslavije birali najčešće civilne mete. Na kraju rata, naši generali su debatovali, jesu li pogodili 3 ili 7 jugoslovenskih tenkova. Ali znamo da su bombardovali više od 328 škola, 33 bolnice. Razlog za to je da su osećali da je jugoslovenska vojska bila organizovana za rat na terenu, bili su uplašeni mišljenja javnosti ako do toga dođe. Za to niko nije bio".

Miodrag Ilić kaže da su svi njegovi sagovornici smatrali da je NATO oživeo svoj razvoj, da više ne treba da postoji, da je postao sila po sebi i da njegovo postojanje provocira dalje naoružavanje.

U Londonu se susreće sa Lordom Dejvidom Ovenom, britanskim političarom koji je sa američkim bivšim ministrom spoljnih poslova Sajrusom Vensom, 1993. predložio rešenje konflikta na Balknu. Zanimljivo je kako je tada gledao na budućnost južne srpske pokrajine.

Smatrao je da Amerika neće dozvoliti nezavisnost Kosova, zatim da ne sme da postoji velika Albanija, da bi to ugrozilo i Makedoniju i Srbiju i druge narode i da bi poremetilo odnose u Evropi. Kosovo, smatrao je Oven, ne može biti država.

EU i Amerika

Svetski intelektualci davali su i svoju analizu širenja EU i kakav odnos prema svemu tome ime Amerika.

Za Zbignjeva Bžežinskog, Amerika je trebalo da podrži Nemačku i Francusku da stvore jedinstvenu Evropu, jer Americi treba pravi strateški partner. Filozof Mišel Kolon , s druge strane, smatrao je da je Amerika produžila rat u Jugoslaviji da bi dokazala nesposobnost EU.

Lord Oven je pre 20 godina rekao da Velika Britanija nikada neće prihvatiti EU u kojoj dominiraju Francuska i Nemačka ili samo Nemačka. Uvek je kaže, bio za proširenje Unije, s tim što je sa proširenjem na Mediteran teža bila tamo I premeštena. Sa novim proširenjem 2004. Verovao je da će se premestiti naviše ka Berlinu. Berlin će, rekao je 2000. Biti najvažniji grad u Evropi.

Decenija na kraju koje Ilić razgovara sa svojim sagovornicima, smatra se jednom od najprosperitetnijih u istoriji SAD. Ipak, to je i decenija ukidanja socijalnih programa, ulaganja u vojni budžet i sve manje zainteresovanosti Amerikanaca da izlaze na izbore.

"Po anketama", govorio je Noam Čomski, "ljudi ne osećaju da ih vlada predstavlja. Jedno od pitanja u svim tim anketama je, za koga vlada radi? Godinama polovina stanovništva kaže da vlada radi za nekoliicnu koji imaju inerese, za vreme Regana to je mislilo 80 odsto ljudi. To je jedna ilustracija osećaja da nećemo učestvovati u izborima jer nas ne predstavlaju".

Za Saru Flaunders, plaćanje za vojni budžet sa tih godina uzima iz programa za stanovanje, hranu ,zdravstvo.

"Imali smo deceniju neverovatnog napretka a ipak imamo najveći broj umanjenja socijalnih programa od Velike depresije. Koncentracija bogatih i jaz između bogatih i siromašnih je danas veća u SAD nego u bilo kojoj zemlji." Prognozirala je da će pre ili kasnije doći do sukoba sa poliicjom, posebno kada je reč o Afroamerikancima u Americi.

U zbirci intervjua, Miodrag Ilić daje i osvrte na neke od ljudi sa kojima je razgovarao, način na koji su ga primili, utisak koji su ostavila neka zvučna imena.

"Noam Čomski je neverovatno drag čika do koga sam došao posle dve godine. Njegova sekretarica je rekla, imate 20 minuta. Ostali smo preko dva sata. Pitao sam - vi ste najstroži kritičar američkog društva, plašite li se? On je rekao, kao mlad sam bio u zatvoru, ali nisam bio ono što sam danas. Imam novac, pripadam klasi, kad bi oni mene počeli da gone, morali bi I druge kao što sam ja", kaže Ilić.

Seća se i susreta sa Frensisom Fukujamom, profesorom filozofije na Univerzitetu Ferfaks u Virdžiniji, koji je izneo tezu o kraju istorije, smatrajući da je Amerika dosegla vrh društvenog I ekonomskog razvitka.

"Snimatelj i ja smo došli do katedre za filozofiju. U ćošku je stajao jedan mali neugledan Japanac. Ja sam rekao, tražimo profesora Fukujamu, a on kaže, pa ja sam.....", priseća se Mija Ilić.

Možda je najzanimljiviji način na koji je Ilića i snimatelja ispratio lord Dejvid Oven.

"Seli smo, razgovarali, u divnoj kući, kamin, vatra, prava engleska situacija. I kad smo završili on je rekao, moram da žurim, ostanite, popijte piće, samo pazite da mačka ne pobegne, molim vas. Čeda i ja samo otišli, a mačka nije pobegla", kaže Ilić.

Dvadeset godina kasnije Ilić sumira u čemu su njegovi sagovornici pogrešili, a u čemu njihove reči zvuče proročki.

"Lord Oven je omanuo, pričajući o Kosovu, da će Amerika biti protiv toga. Desilo se suprotno, to se nije ostvarilo. Ono što se najviše obistinilo je NATO pretnja, neoliberalizam i socijalna nepravda, sve ovo oko pandemije danas, ubistva crnaca i sukobi sa poliicjom , to je anticipirano. Da Amerika ovakva kakva je, srlja ka sopstvenoj socijalnoj propasti, u sukobu ili građanskom ratu. To može da uplaši ceo svet, jer ravnoteža tamo je važna za sve. Ako se tamo desi bura, ti talasi će uzdrmati i ostale kontinente", objašnjava Ilić.

Pogled na današnju Ameriku prilično je u skladu sa onim što su joj ovi intelektualci predviđali. U nikad podeljenijoj zemlji danas u jednom istraživanju Univerziteta Kolumbija stoji da građane zapravo najviše brine, ne konkretno korona, ekonomija ili rasizam, već to što ne vide da će narednoj generaciji Amerikanaca biti bolje.

Neobično za Ameriku, ali ovo su neobični dani za ceo svet. Knjiga Miodraga Ilića podseća na prognoze o migrantskoj krizi, problemima u Nato-u , usponu Kine. Onome što gledamo danas a na šta je ukazivano pre čitavih 20 godina.