Nije ovo kraj sveta – ovo je Pešter

U katunima na Pešteri živi se od maja do novembra. U sela se silazi samo zbog preke potrebe, uglavnom kada nestane namirnica. Živi se u skladu sa surovom ćudi visoravni sve do prvih snegova.

Petsto ovaca čuvaju Baraći pod Jelenkom, najvišim vrhom planine Giljeve. Jedna su od retkih pešterskih porodica koja još izlazi na katune. Stado na giljevske pašnjake izvode pešice.

"Dešavalo se kad padne snijeg u maju, kada vođe nemamo uslove za polaganje, sjavimo ih u selo dva dana, dokle se snijeg ne makne, pa opet vrnemo. Imamo 120 do 130 koza, imamo nekol'ke krave i desetak konja", kaže stočar Diko Barać.

Dok su na ispaši, ovce ne zatvaraju u štale.

"Mi držimo tor na čistoj ledini. Pomeramo tor svako sedam ili deset dana. Do prilike, kako su uslovi, ako je kiša, pomerimo prije i zato su čiste", kaže Barać.

Prve komšije, Bradići, udaljenisu 500 metara. Stari ne žele da idu sa Pešteri.

"Vođe sam i odrasto. I đecu odavle školovao i sina oženio i postao deda. I sve, ali sinovi odoše dalje, ja osta’ sa suprugom, i tako", kaže Vuka Bradić.

Ni Diko ne želi odavde. Objašnjava svoju muku skromno, pešterski.

"Pa vidjećemo. Vidjećemo. Dokle Bog da zdravlje, ja moram ovako. A dječica uza me. Razumiješ. Ovaj mali je isto veliki radnik i zbog njega ovo i radim i tako. I voli vođe da živi. Volio bi i on da nasledi ovo ako dâ Bog. Ali malo ako bidnu uslovi bolji", ističe Diko Barać.

Dikov katun je poslednji objekat na teritoriji Srbije. Iza je Crna Gora. Komovi i Prokletije kao na dlanu. Odavde nema puta. Napon dovoljan za jednu sijalicu. Samo jednu i koriste u katunu.

A nema ni mobilne mreže iz Srbije, pa koriste crnogorsku. Nije ovo kraj sveta. Ovo je Pešter.