Kosovske enklave – zatočeno detinjstvo

U mestu Cernica nalazi se srpska enklava u Kosovskom Pomoravlju. Malo mesto, sa crkvom, džamijom i nekoliko ulica. Jedna od njih krije srpske kuće i Osnovnu školu „Branko Radičević“. 

Pre sedam godina, u Cernici su me dočekala nasmejana i radoznala dečja lica. 

Sa petogodišnjim Nemanjom Simićem sedela sam na brdu i razgovarali smo o njegovom životu u Cernici. Razgovarali smo o strahu.

Jagodina, koju je posećivao za vreme raspusta, za njega je tada bila metropola koja ima zoološki vrt. Ćuprija mu je bila velegrad kojim može da šeta bezbrižno i po mraku.

Danas Nemanja zna da Jagodina nije metropola, ali i dalje odlazi u nju jer se tu oseća bezbedno i mirno.

„Tamo je bolje nego ovde. Ima više dece, više drugara. Ovde nemamo baš dece.“

Na pitanje da li danas, kada je porastao, izlazi u Cernici napolje i kada padne mrak, Nemanja odgovara:

„Ne, još uvek ne. Nismo baš sigurni ovde.“

Lazar Petrović je bio učenik srednje škole kada sam prošli put bila u Cernici.

„Meni su ubili brata, četiri godine je imao. Bilo mi je teško, a i mojim drugovima je bilo teško. Plašili smo se da još neko od nas ne nastrada, a bilo je i dosta žrtava“, pričao je tada Lazar.

Njegov prijatelj i kolega Nikola Nisić opisuje da se napad desio 50 metara od škole.

„Najopasniji su kada je tišina“

„Bili su ljudi ispred prodavnice, on je došao i opalio rafal. Ko je poginuo, poginuo je. Bilo je pet-šest sati posle podne.“

Nikola podseća i da je nedaleko od škole ubijen njegov učitelj kada je neko bacio bombu na njega.

Od dolaska Kfora i Unmika 1999, u Cernici je ubijeno sedmoro Srba.

Čoveka za kojeg Srbi veruju da je ubio Lazarevog brata međunarodno veće Okružnog suda u Gnjilanu je proglasilo nevinim. Šeta slobodno Cernicom, sreću ga komšije, pa i Lazar.

„Strah nam je u podsvesti. Osećamo nesigurnost. Oni su najopasniji kada je najveća tišina. Uvek se nešto sprema“, veruje Lazar.

Lazar je danas nastavnik ruskog jezika u školi u kojoj je nekada bio đak. U školi trenutno ima 12 učenika i 15 nastavnika. Imaju iste probleme koje su imala i deca pre sedam godina.

„Ovde nemamo uslove da igramo košarku, imamo jedan koš gde se okupljamo. Kada pada kiša, nemamo kuda da idemo. Moramo svi kući“, kaže Mihajlo Petrović, koji ima 13 godina.

Kada mogu da izađu napolje, uglavnom igraju košarku ili fudbal. Na livadici na kraju ulice je teren za fudbal.

„Imamo mali teren za fudbal, ako može tako da se nazove. Nema nas dovoljno, ali složimo nekako ekipu dva na dva ili tri na tri“, objašnjava Mihajlo.

Na pitanje da li se druže sa albanskom decom, odgovaraju uglas odrično.

„Prolaze, provociraju nas, pa mi moramo da se sklonimo. Prolaze motorima, biciklima i tako“, kaže dvanaestogodišnji Stefan Stojanović.

Danijela Menković, njihova drugarica iz klupe, objašnjava da je problem i to što se ne razumeju:

„Pričaju nam tamo nešto i pokazuju nam srednji prst. Provociraju nas. Gađaju nas kamenjem. Mi bežimo, sklonimo se.“

Da bi izbegao kamenice, Nikola Nisić se kao srednjoškolac vozio u kombiju sa rešetkama. Sada je i on nastavnik u Cernici. Pre toga je radio kao majstor u privatnoj albanskoj firmi.

„Problema nisam imao sa radnicima. Dešavalo se da, kada odem u Uroševac, neki dečak nešto prebaci, jer znaju da sam Srbin“, priča Nikola. On objašnjava i da nikada nije imao poverenja u kolege Albence. 

„Naučio sam albanski, ne perfektno, ali da mogu da se sporazumem, da znam o čemu pričaju, da ne mogu iza leđa nešto da mi rade.“

To što je Nikola naučio albanski ovde je retkost. Iako ih je malo, Srbi uglavnom ne govore taj jezik. Mlađi Albanci ne znaju srpski.

Slične probleme imaju i deca u Vitini – još jednoj srpskoj enklavi u Kosovskom Pomoravlju. 

Nebojša Savić je imao 13 godina kada je pričao da nikada na nastavu ne ide sam, iako mu je kuća nedaleko od škole.

„Dolazim u školu sa mamom, a kada idem kući, idem sa tatom. Plašim se, ima puno Šiptara i oni nas provociraju. Dobacuju i kada sam sa tatom, ali tada sam siguran“, pričao je tada Nebojša.

Crkveno dvorište kao jedini teren za fudbal 

Danas je on student treće godine geografije na fakultetu u Kosovskoj Mitrovici.

„U mom životu promenilo se mnogo toga, ali se situacija u Vitini nije mnogo promenila. Sve je isto. Ista škola, ljudi odlaze...“, priča Nebojša.

Jedini prostor za igru i dalje je crkveno dvorište. Učionice su male i skoro prazne. Miljan Marinković je jedini učenik osmog razreda. Sedi sam na času sa nastavnikom srpskog jezika.

„U petom razredu bilo nas je dvoje, ja i moja drugarica. Ona se odselila u Srbiju pa sam od sedmog razreda sam.“

Kaže da mu je posebno teško kada ne dođe nastavnik na čas. Potpuno je sam u razredu.

„Kada nas je bilo dvoje, pomagali smo jedno drugom, radili zadatke zajedno. Sada nemam sa kim da komuniciram“, objašnjava Miljan.

Ta škola ima i isturena odeljenja u selu Binač. U tom selu su zapravo dva mala objekta. Toalet je poljski, a tekuće vode nema.

Mešovita škola u ovom selu u praksi znači da je jedno srpsko odeljenje smešteno u albanskom delu, a jedno albansko u srpskom.

Ne zato da bi se deca družila ili učila zajedno, jer oni i ne govore istim jezikom, niti se razumeju. Vlasti su na taj način htele da spreče da neko baci bombu na bilo koji od ovih objekata. Računaju niko neće rizikovati da povredi decu svoje nacionalnosti.

U Kosovskoj Kamenici živi oko pet odsto Srba. Škola u njoj takođe nosi pridev mešovita, iako to zapravo nije.

Škole za srpsku i albansku decu imaju zasebne ulaze i časove u različito vreme kako bi se izbegle bilo kakve vrste konflikata. Među decom i među osobljem.

Andrija Jerinić, koji ima 13 godina, objašnjava da sa komšijama Albancima ponekada imaju sukobe, ali da ih izbegavaju

„Počnu da nas psuju i vređaju, ali mi to ignorišemo. Retko se dešava da mi njih diramo. Oni stvarno žele nas da diraju, zezaju. Mi ih kuliramo“, objašnjava Andrija.

Krik – sklonište od svakodnevice  

U Kosovskoj Kamenici Srbi žive u dve ulice, a u jednoj od njih su napravili i svoje sklonište – Krik. Reč je o kulturnom, samostalnom, neprofitnom udruženju, koje je ovoj deci skloniše od svega.

Veselj Saliji kaže da u Krik dolazi često, sam ili sa društvom:

„Slikam, istražujem i fotografiju i vajarstvo. Pomažu mi članovi skloništa, profesori, nastavnici koji su stručni u tim oblastima", objašnjava Saliji.

Andrija kaže da u skloništu mogu da se druže, uče, čitaju. Organizuju i književne večeri:

„Da nema skloništa, ne bih imao gde da izlazim. Ovo je jedino slobodno mesto gde mogu da izlazim, da radim, slušam muziku“, kaže Veselj.

„Kada je nekome loše i kada je neko tužan, on dođe ovamo i mi ga razveselimo. Na taj način nam prolazi vreme, učimo nove stvari“, kaže Andrija.

Slobodan Miljković je odlučio da se posle završenog fakulteta vrati u Kosovsku Kamenicu i pomogne deci da uče i odrastu. Postao je nastavnik:

„Upravo mi koji smo se vratili moramo da pokrenemo nešto. Mi treba da menjamo društvo u kome živimo. Zato smo osnovali Krik.“

Još neka deca su pre sedam godina pričala kako žele da se vrate posle fakulteta u svoje rodno mesto.

Stefan Stojanović je pričao da želi da bude nastavnik fizičkog vaspitanja u Cernici.

„Vratiću se u Cernicu, Cernica je sveto mesto. Tu sam se rodio i tu ostajem“, pričao je tada Stefan.

Danas Stefan radi kao vozač u Švajcarskoj. Pričali smo sa njim preko telefona, video-pozivom.

„Lepo je, ne mogu da kažem da nije. Život u Švajcarskoj nije loš, ali šta znam, ipak mi nedostaju moja porodica i prijatelji.“

Stefan kaže da je za njega vrlo teško pitanje da li će se vratiti.

„Ako budu bolja vremena, ako bude mira, ako nema problema sa Albancima i ako bude perspektive, nadam se da ću se vratiti.“

Ljubav prema rodnom mestu  

Lazar setno gleda u Stefana dok razgovaramo. Nada se da će se njegov prijatelj vratiti u njihovo rodno mesto.

„Vratiće se. Potreban mi je jedan igrač u basketu, centarska pozicija. On je igrao tu poziciju i dosta nam tu nedostaje“, govori kroz smeh Lazar.

Oni koji odu iz enklava, znaju zašto su otišli. Onima koji odluče da ostanu, teško je da objasne svoju odluku:

Lazar objašnjava da je želeo da radi kao nastavnik u svom rodnom kraju.

„Hteo sam zbog detinjstva koje sam tu proveo. Kako su godine sve više prolazile, moja je želja bila sve veća da ostanem ovde i da krenem da predajem u svojoj školi.“

Nikola ne može da objasni zašto je odlučio da ostane. Kaže da je imao mnogo prilika da ode i „živi u Srbiji“, ali da nije hteo da ode. 

„Razlog što ostajem ovde... ne znam. Veže me nešto što ne mogu da napustim... ja... odem i u Srbiju na mesec-dva, ali ne mogu“, priča Nikola.

Međutim, mlađi stanovnici Vitine drugačije razmišljaju. Oni sebe vide daleko od Kosova.

„Mnogo je drugačije tamo jer imamo slobodu kretanja, više društva, zanimljivije je da igramo fudbal, košarku, drugačije je. Bolje je“, kaže Mihajlo.

Nemanja takođe ne bi voleo da ostane i živi na Kosovu.

„Voleo bih da živim negde u Srbiji ili čak negde u inostranstvu. Kao da smo zarobljeni ovde...“