Mihail Gorbačov – glasnost, perestrojka i Sinatrina doktrina

Prvi lider Partije rođen nakon Revolucije 1917.

Mihail Gorbačov je rođen 1931. u seljačkoj porodici u mestu Privoljno blizu Stavropolja u južnoj Rusiji.

Studirao je pravo na Moskovskom univerzitetu, a u Komunističku partiju Sovjetskog Saveza ulazi 1952, kada je imao 21 godinu. Dopisnu diplomu agronoma-ekonomiste od Poljoprivrednog instituta dobio je 1966. godine, da bi 1970. bio imenovan za Prvog sekretara za poljoprivredu, a sledeće godine postaje član Centralnog komiteta.

Na čelu sovjetske delegacije u Belgiji bio je 1972, a dve godine kasnije, postaje predstavnik u Vrhovnom sovjetu i predsednik stalne komisije za pitanja omladine.

Za Generalnog sekretara KPSS-a izabran je 11. marta 1985. kao najmlađi član Politbiroa. Postao je prvi lider Partije koji je rođen nakon Ruske revolucije 1917.

Glasnost i perestrojka 

Kao defakto vladar Sovjetskog Saveza, pokušao je da reformiše Komunističku partiju i državnu ekonomiju uvođenjem glasnosti ("otvorenost"), perestrojke ("restrukturiranje") i uskorenija ("ubrzanja ekonomskog razvoja"), koji su pokrenuti na 27. kongresu KPSS-a februara 1986.

Gorbačov je sprovodio ekonomske reforme za koje se nadao da će poboljšati životni standard i radničku produktivnost kao deo svog programa – perestrojke. Ipak, mnoge od tih reformi su se smatrale radikalnim za svoje vreme od strane čvrste linije u sovjetskoj vladi.

Godine 1985, Gorbačov je obznanio da je sovjetska ekonomija stala i da je potrebna reorganizacija. U početku njegove reforme su se zvale uskorenije, ali je kasnije termin perestrojka postao popularniji.

Prva reforma predstavljena za vreme Gorbačova je bila alkoholna reforma 1985, koja je zamišljena da se bori protiv široko rasprostranjenog alkoholizma u Sovjetskom Savezu. Cene votke, vina i piva su podignute, a njihova prodaja je bila ograničena. 

Zakon o kooperaciji donesen maja 1988. je bila možda najradikalnija ekonomska reforma tokom prve polovine Gorbačovljeve ere.

Prvi put posle Lenjinove Nove ekonomske politike, zakon je dozvoljavao privatno vlasništvo u delatnostima usluga, zanatstva i spoljne trgovine. Privatni restorani, prodavnice i zanatske radnje su postale deo sovjetske scene.

Gorbačovljevo predstavljanje glasnosti je dalo nove slobode, kao što je veća sloboda govora.

Štampa je postala manje kontrolisana, a hiljade političkih protivnika je oslobođeno.

Gorbačovljev cilj preduzimanja glasnosti je bio da izvrši pritisak na konzervativce koji su se suprotstavljali njegovoj politici ekonomskog restrukturiranja, i takođe se nadao da će kroz drugačiji nivo otvorenosti, razgovora i učestvovanja, sovjetski narod podržati njegove reformske inicijative.

Januara 1987. Gorbačov je zatražio demokratizaciju: ubacivanje demokratskih elemenata kao što su izbori između više kandidata u sovjetski politički proces. Juna 1988. na 27. kongresu KPSS, Gorbačov je pokrenuo radikalne reforme sa namerom da smanji kontrolu partije u vladinom aparatu.

Decembra 1988. Vrhovni Sovjet je dozvolio osnivanje Kongresa narodnih deputata, koji su ustavni amandmani osnovali kao novo zakonodavno telo Sovjetskog Saveza. Izbori za Kongres su održani širom SSSR-a u martu i aprilu 1989. Petnaestog marta 1990. Gorbačov je izabran za prvog predsednika Sovjetskog Saveza.

Sinatrina doktrina

U spoljnoj politici Gorbačov je želeo da poboljša odnose i trgovinu sa Zapadom. Uspostavio je odnose sa nekoliko zapadnih lidera, sa Margaret Tačer, kancelarom Zapadne Nemačke Helmutom Kolom i američkim predsednikom Ronaldom Reganom.

Na sastanku u Rejkjaviku 11. oktobra 1986. Gorbačov i Regan su razgovarali o smanjenju nuklearnog oružja srednjeg dometa u Evropi, što je na koncu dovelo do potpisivanja Sporazuma o nuklearnim raketama srednjeg dometa 1987. Naredne godine Gorbačov je naredio povlačenje sovjetskih snaga iz Avganistana.

Tokom 1988. Gorbačov je objavio da će Sovjetski Savez napustiti Brežnjevljevu doktrinu i dozvoliti narodima Istočnog bloka da sami izaberu svoju unutrašnju politiku.

To se pokazalo kao najradikalnije dostignuće Gorbačovljeve reforme spoljašnje politike, koju je portparol njegovog ministra inostranih poslova nazvao Sinatrina doktrina. 

To šaljivo ime za odnos prema susednim državama Varšavskog pakta upotrebljeno je da označi politiku koja dozvoljava narodima da slobodno odlučuju o vlastitim unutrašnjim pitanjima. Ime aludira na Frenk Sinatrinu pesmu "My way" – SSSR je dopustio ovim nacijama da krenu svojim putem.

Berlinski zid i Nobelova nagrada 

Kasnije te godine, kada su protesti zavladali Poljskom, Mađarskom, Istočnom Nemačkom, Čehoslovačkom, Bugarskom i Rumunijom, stotine hiljada sovjetskih vojnika bilo je stacionirano u Istočnoj Evropi, a Gorbačov je odbio da upotrebi silu.

Zbog toga je na kraju dobio i Nobelovu nagradu za mir 1990. godine.

Godinama kasnije, Gorbačov je rekao da bi cena pokušaja sprečavanja pada Berlinskog zida bila previsoka.

"Da je Sovjetski Savez želeo, ne bi bilo nikakvog ujedinjenja Nemačke. Ali šta bi se desilo? Katastrofa ili treći svetski rat", kazao je tada Gorbačov. 

Avgustovski puč i pad sa vlasti 

Dok su Gorbačovljeve političke inicijative bile pozitivne za slobodu i demokratiju u Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi, ekonomska politika njegove vlade je postepeno dovela zemlju blizu propasti. Do kraja osamdesetih, nekoliko nestašica osnovnih životnih namirnica (meso, šećer) je dovelo do ponovnog uvođenja ratnog sistema raspodele koristeći bonove koji su ograničili svakom građaninu izvesnu količinu proizvoda tokom meseca.

Međutim, demokratizacija Sovjetskog Saveza i istočne Evrope je nenadoknadivo potkopala moć KPSS-a i samog Gorbačova. Zahtevi za veću nezavisnost od Moskve su postajali sve glasniji, posebno u baltičkim republikama Estoniji, Litvaniji i Letoniji. Gorbačovljev odgovor bio je stvaranje novog sporazuma o savezu koji će stvoriti federaciju na dobrovoljnoj osnovi, ali šest od 15 republika je na referendumu 1991. bojkotovalo glasanje.

Novi sporazum su podržale centralnoazijske republike, ali su radikalniji reformisti, kao što je predsednik Ruske SFSR Boris Jeljcin, bili ubeđeni da je brz prelaz na tržišnu ekonomiju neophodan i nastojali su da podrže raspad Sovjetskog Saveza.

Dan uoči potpisivanja sporazuma pokrenut je Avgustovski puč 1991. u pokušaju da Gorbačov bude zbačen sa vlasti i spreči potpisivanje novog sporazuma o savezu. Gorbačov je proveo tri dana (od 19. do 21. avgusta) u kućnom pritvoru u svom letnjikovcu na Krimu, pre nego što je oslobođen i vraćen na vlast. Ipak, nakon povratka, Gorbačov je otkrio da se ni savez ni ruske strukture moći ne obaziru na njega pošto je podrška prešla na stranu Jeljcina.

Gorbačov je podneo ostavku 25. decembra 1991. i SSSR je bio i zvanično raspušten.

Posle vlasti

Gorbačov je osnovao međunarodni fond socio-ekonomskih i političkih studija poznat pod imenom Gorbačovljeva fondacija 1992. godine, a 1993. je osnovao Međunarodni zeleni krst, sa kojim je bio jedan od tri najveća pokrovitelja Povelje Zemlje.

Kandidovao se za predsednika Rusije 1996, ali je dobio samo 1 odsto glasova.

Gorbačov je 2001. osnovao Socijaldemokratsku partiju Rusije, koja je bila savez nekoliko ruskih socijaldemokratskih partija. Podneo je ostavku na mesto vođe partije u maju 2004. zbog nesuglasica sa predsednikom stranke zbog pravca preduzetog u izbornoj kampanji decembra 2003.

Juna 2004. predstavljao je Rusiju na sahrani Ronalda Regana.

Poslednji predsednik Sovjetskog Saveza Mihail Gorbačov preminuo je u 92. godini posle teške bolesti.