Koji su dometi političke i medijske hajke na Kinu povodom rata u Ukrajini

U medijima zemalja i regija u Istočnoj Aziji koje su bliske Vašingtonu u toku je koncentrisana kampanja protiv Narodne Republike Kine čiji je cilj da se ukalja njen imidž i istovremeno animira javnost, te usmeri pažnja na postupke vlade u Pekingu, kako bi se na neki način, bar delimično, ostvario efekat odvraćanja, odnosno ona pokolebala u svojim eventualnim planovima za zauzimanje Tajvana.

S jedne strane, američki politički komentatori koji objavljuju članke u glasilima na engleskom jeziku u Japanu, Južnoj Koreji i Tajvanu i njihove lokalne kolege nastoje da ocrne Peking prikazujući ga željnim agresije na Tajvan i opisujući ga kao nedemokratski, totalitarni režim koji podržava ruskog "diktatora" i kršenje međunarodnog prava.

Oni takođe žele da ga, ako je moguće, zaplaše preteći mu posledicama koje bi ekonomska ili vojna pomoć Moskvi, te napad na Tajvan, imali po imidž Kine i njenu privredu. Pri tome, oni razrađuju argument da je ruska vojska u Ukrajini naišla na žešći otpor nego što je očekivala, da je pretrpela velike gubitke i da bi stvari bile još gore za Kinesku narodnooslobodilačku armiju jer bi ona morala da izvrši desant i iskrcavanje na obale Tajvana, što je teži oblik vojne akcije koji bi koštao više života nego ruska infiltracija u Ukrajinu.

S druge strane, doduše u znatno manjoj meri, pokušava se podići ili laskati Pekingu pozivima da se opredeli za očuvanje međunarodnog prava i tako stavi na "pravu" stranu istorije i približi demokratskom svetu, odnosno, dublje integriše u međunarodne tokove, pri čemu mu se ponekad obećava trgovinski Eldorado ako bi to učinio.

Medijski linč

Nije slučajno da je u istupima političara u Vašingtonu i komentarima proameričkih medija u istočnoj Aziji više pretnji nego udvaranja, odnosno, da je veći štap nego šargarepa koja se nudi.

Naime, verovatno je i njima samima jasno da je višedecenijska kampanja blaćenja najmnogoljudnije zemlje sveta, koja se intenzivirala od kada se javio problem Južnog kineskog mora, odmakla suviše daleko da bi Peking mogao da poveruje da može da stekne smislenu korist od političkog i ekonomskog distanciranja od Rusije.

Medijski napadi velikih razmera na Kinu, kada je u pitanju vreme od kraja Hladnog rata naovamo, mogu se pratiti unazad do događaja na Tjenanmenu i dugo su bili usmereni na tibetansko pitanje, da bi se uoči i nakon povratka Hongkonga matici 1997. prebacili u ravan problema ljudskih sloboda u tom gradu, bivšoj britanskoj koloniji. Uporedo s rastom kineskog izdvajanja za armiju (koji je otpočeo neposredno nakon agresije na SRJ i bombardovanja kineske ambasade), medijska grdnja se intenzivirala i u odnosu na ponašanje Pekinga prema Tajvanu.

U prošloj deceniji u fokus pažnje i kritika zapadnih glasila i proameričkih glasila u istočnoj Aziji došla je izgradnja veštačkih ostrva, odnosno, utvrđivanje atola u Južnom kineskom moru, na kojima su počele da niču kineske prislušne stanice, pristaništa, pa i poletno-sletne staze.

Paralelno s tim počinje i pritisak u vezi sa ujgurskim pitanjem u provinciji Sinđang, da bi povika na vlasti u Pekingu dostigla krešendo za vreme Trampove vlade i kovid krize, kada je kineska država bez takta optužena da je direktno odgovorna za njen početak.

Pored toga, provlače se i teme Kine kao "lošeg momka" koji ne čini dovoljno da zaustavi naoružavanje Severne Koreje i koji kroz davanje prevelikih kredita gura male zemlje u dužničko ropstvo.

Medijski i politički promašaj

U prozapadnim istočnoazijskim medijima ovih dana nemali je broj komentara u kojima se govori da Kina sigurno žali što je s Moskvom uspostavila strateški odnos bez ograničenja, jer kao zemlja koja zbog tajvanskog pitanja želi da očuva reputaciju države kojoj je stalo do Međunarodnog prava, ona ne želi da se dovodi u vezu sa subjektima koji ga krše. Američki komentatori u svojim kolumnama za istočnoazijske portale samouvereno su tvrdili i da kinesko rukovodstvo žali za time što se obavezalo da ekonomski podupre Rusiju, jer je time sebi na vrat navuklo teret kojeg će se teško rešiti. 

No, pritom se ne pominju geopolitička i ekonomska dobit koju Kina stiče iz savezništva s Moskvom, to što njoj odgovara da ima stabilan priliv gasa, nafte i uglja iz Rusije, jer onda može sebi da priušti da se manje oslanja na zemlje Persijskog zaliva i Australiju (velikog proizvođača uglja i gasa), koje su tradicionalni vojnopolitički saveznici Vašingtona i čiji tankeri nakrcani energentima prolaze kroz mora koja kontrolišu američka i britanska mornarica.

Nema osvrta ni na to da Kina u ovim uslovima od Rusije može dobiti vrlo povoljnu cenu za preko potrebne energente, kao ni na činjenicu da rast ekonomske zavisnosti Rusije od Kine najmnogoljudnijoj zemlji sveta pruža mogućnost da, ako to želi, diktira uslove u odnosima s najvećom državom i najvećom nuklearnom silom sveta, što je za nju prilično povoljna situacija.

Takođe se ne govori ni o žalu koji establišment u Vašingtonu verovatno oseća za svoj politički i medijski promašaj u praskozorje rata u Ukrajini – da bar nisu neposredno pred izbijanje tog sukoba navodni prisilni rad Ujgura u fabrikama u Sinđangu i njihovo političko edukovanje dramski proglasili genocidom.

Da bar nisu pozivali na diplomatski bojkot Zimskih olimpijskih igara u Pekingu, i izvršili ga, kako bi Kini naneli ekonomsku štetu i politički je izolovali.

Da bar to nisu učinili možda su, treba ponoviti, možda su mogli da se ponadaju da će, u trenutku kada im se javila prilika da širokim i oštrim međunarodnim sankcijama potpuno ekonomski slome Rusiju, davanjem obećanja Kini o ukidanju tarifa koje je uveo Tramp i drugim trgovinskim ustupcima ponovo uspeti da zabiju kolac razdora između Pekinga i Moskve, ako ne baš onako duboko kako je to uradio Kisindžer početkom sedamdesetih, onda bar toliko da se Peking bar malo uzdrži od pazarenja ruskih energenata i drugih proizvoda.

Prosto, čini se da su SAD i njeni regionalni saveznici, među kojima je poslednjih godina posebno glasna Australija, toliko daleko otišli u demonizaciji Kine i njenog rukovodstva, u formiranju i jačanju vojnopolitičkih blokova usmerenih protiv nje (kao što su tzv. "Kvadrilaterala" i "AUKUS") i održavanju vojnih vežbi uz njenu obalu da ni gram poverenja više nije moguć, pa im, realno, ni ne preostaje ništa drugo osim daljih pretnji.

Obmanjivanje sopstvene i svetske javnosti

Tako se preti da će Kina proći kao Rusija i doživeti pakao u slučaju da se drzne da krene na Tajvan, pa čak i decidirano tvrdi da će ona odustati od njegovog zauzimanja jer je naučila lekciju na primeru Ukrajine – jer su Tajvanci, poput Ukrajinaca, odlučni da se žestoko brane, jer su dobro snabdeveni kvalitetnim američkim naoružanjem, jer bi SAD i njeni saveznici logistički podržali tu odbeglu kinesku provinciju, jer bi se međunarodna zajednica obrušila teškim sankcijama na Peking a njegovi vojnici iskusili mučno, krvavo iskrcavanje na obale tog pacifičkog ostrva sa 23 miliona stanovnika.

No i te su ocene, mada u njima ima nešto istine, jednostrane. U tekstovima američkih i drugih njima bliskih komentatora u Istočnoj Aziji ne pominje se činjenica da je populacija Tajvana duplo manja od ukrajinske i da je površina tog ostrva (oko 32.000 kvadratnih kilometara) bukvalno dvadeset puta manja od Ukrajine; da je kineska populacija deset puta veća od ruske a obim kineske ekonomije isto toliko puta veći od ruske; da bi sankcionisanje zemlje koja je najveći spoljnotrgovinski partner pedeset država sveta išlo znatno teže; da Kina već decenijama "živi" za povratak Tajvana, da je to za nju pitanje celovitosti, nacionalnog ujedinjenja i potpunosti, pitanje legitimiteta vlade, misija za koju se armija decenijama priprema i tema u vezi sa kojom je narod jedinstven.

Dalje, baš zato što je Tajvan ostrvo, ako se SAD ne bi direktno umešale u sukob, ono bi moglo da bude stavljeno u vazdušno-pomorsku blokadu, pa se u njega ne bi mogli ulivati oružje, municija, hrana i druge potrepštine, kako to sada NATO i EU čine preko duge kopnene granice Ukrajine.

Puste želje za razdvajanje Pekinga i Moskve?

Sigurno je da Kini, u času kada se u svetu smiruje pandemija novog koronavirusa i raste ekonomska aktivnost, te kada na unutrašnjem planu doživljava potrese na tržištu nekretnina, u građevinskom sektoru i u snabdevanju strujom, kada privreda koči usled epidemijskog zaključavanja Šangaja, nije u interesu da se nastavi rat u Ukrajini i da, usled poskupljenja energenata, žitarice, metala i hemikalija, pretrpi dalje perturbacije koje bi usporile njenu ekonomiju i izazvale nova privredna i društvena previranja.

Istina je i da u trgovini koja je motivisana politikom postoje brojni rizici, te da bi pojedina kineska preduzeća mogla da pretrpe određenu štetu ako bi po političkoj direktivi ušla u poslovanje s Rusijom koje im ekonomski ne odgovara.

Tačno je i da Kina želi da bude shvaćena kao zemlja koja podržava Međunarodno pravo i poštuje suverenitet drugih država jer joj takav stav daje legitimitet i kredibilitet kada je u pitanju reintegracija Tajvana, te da joj u tom smislu ne odgovara da bude viđena kao snaga koja podupire intervenciju u Ukrajini.

Međutim, s obzirom na vojnopolitički obruč koji SAD uz pomoć svojih regionalnih saveznika, a poslednjih meseci i Velike Britanije i u manjoj meri drugih evropskih članica NATO-a, stežu oko Kine u zapadnom Pacifiku, na ekonomski pritisak koji one vrše kroz uvođenje tarifa na kinesku robu i ometanje rada kineskih kompanija kao što su "Huavej", te neumornu i besomučnu medijsku kampanju blaćenja koju Zapad provodi, teško je videti kako bi Kina mogla da se distancira od Rusije u ovim za Moskvu teškim trenucima.

Jer, prosto rečeno, Kina zna da je ona sledeća. Kina zna da je ona, zapravo, najveća američka meta. Njoj odgovara da se neko suprotstavi širenju NATO-a i globalnoj hegemoniji Vašingtona. Ne samo zato što NATO zemlje predvođene SAD redovno vrše demonstraciju sile uz njene obale i ugrožavaju njene interese na Tajvanu i u Južnom kineskom morom, već i zato što se već sada nazire šta bi usledilo ako bi u redove alijanse ušle Ukrajina i Gruzija: sledeće bi na red verovatno došle bivše sovjetske republike u centralnoj Aziji i NATO bi izašao na zapadnu granicu Kine.