Da li će se Seul pridružiti "azijskom NATO-u"

Na upravo održanim predsedničkim izborima u Južnoj Koreji trijumfovao je Jun Suk Jol, kandidat konzervativne, desničarske partije Snaga naroda.

Južnokorejski konzervativci tradicionalno imaju ratoborniji stav prema svojoj komunističkoj braći sa Severa i rade na jačanju vojno-političkog saveza sa SAD.

Takođe, sam Jun je tokom predizborne kampanje izjavljivao da je za pristupanje svoje države tzv. "Kvadrilaterali", okviru za političku i vojnu koordinaciju usmerenom pre svega na suzbijanje uticaja Narodne Republike Kine u Tihom i Indijskom okeanu koji predvodi Vašington. Zato analitičari u istočnoj Aziji očekuju da on promeni dosadašnji spoljnopolitički kurs svoje zemlje i uvede je u taj savez, koji u Pekingu otvoreno zovu "azijski NATO".

Napuštanje izbalansirane spoljne politike? 

Naime, vladajuća Demokratska partija, koja ima većinu u parlamentu i iz čijih redova je sadašnji predsednik Mun Dže In, koji tu funkciju treba da napusti početkom maja, uzdržavala se od pristupanja Kvadrilaterali iz obzira prema svom velikom susedu, najmnogoljudnijoj zemlji sveta i drugoj po obimu ekonomije – Kini, iako je vojni saveznik SAD i na svojoj teritoriji ugošćava oko 28.000 američkih soldata. 

Peking je ubedljivo najveći spoljnotrgovinski partner Južne Koreje i razmena između dve zemlje u 2019. je iznosila čak 244 milijarde dolara, od čega je 138 milijardi bio južnokorejski izvoz u Kinu.

Takođe, Seul je već osetio gnev kineskih vlasti kada je za vreme vlade bivše južnokorejske predsednice Park Gun Hje, koja je bila lider konzervativne partije Senuri, dozvolio da se na njegovu teritoriju postavi američki antiraketni sistem "THAAD", čiji radari "vide" duboko u Kinu.

Tada je u "središnjoj zemlji", kako (bukvalno) sebe naziva Kina, bio sproveden bojkot južnokorejske robe i usluga. I turistički aranžmani za Južnu Koreju, koja je u Kini zbog svoje pop muzike, tv serija, hrane i kozmetike vrlo popularna destinacija za putovanje bili su ograničeni, usled čega se broj kineskih turista prepolovio, sa osam miliona u 2016. na četiri u 2017.

Zato je Demokratska partija, koja je liberalna stranka centra koja naginje ulevo, po dolasku Muna na funkciju predsednika 2017. zauzela kurs koji bi se mogao okarakterisati kao laviranje između svog tradicionalnog, krupnog vojnopolitičkog saveznika SAD i najvećeg ekonomskog partnera Kine.

Ono je uključivalo i uzdržavanje od učešća u Kvadrilaterali, jer taj mehanizam, koji podrazumeva redovne sastanke ministara spoljnih poslova i odbrane, pa i glava država, takođe uključuje i zajedničke vojne vežbe u kojima se simuliraju postupci u slučaju kineskog napada na Tajvan i akcije za uklanjanje eventualnih pomorskih blokada u Južnom kineskom moru i tome slično.

Budući predsednik Jun jasnim i snažnim porukama nagovestio je tokom predizborne kampanje da će jačati savez sa Vašingtonom ako bude izabran. On je, naime, tada kritikovao sadašnjeg šefa države Muna da je zapustio i oslabio savez sa SAD koji je "zapečaćen krvlju" – izraz koji je aluzija na činjenicu da su se američke trupe borile rame uz rame sa južnokorejskim u ideološkom ratu koji je razorio poluostrvo početkom pedesetih godina prošlog veka.

Jun je izjavio i da je nastojanje režima Demokratske partije da se, u saradnji s relevantnim stranim faktorom, realizuje potpisivanje dokumenta koji bi formalno ozvaničio kraj Korejskog rata i tako umanjio vojne tenzije na poluostrvu nesmotreno i, u skladu s tradicionalno čvrstom linijom konzervativaca, rekao da će umesto toga od Severne Koreje zahtevati potpunu denuklearizaciju.

Jun je tako, čini se, voljan da zauzme čvršći, može se reći stav vojno-političke konfrontacije i prema Pekingu i prema Pjongjangu, odnosno, napusti nijansiranu, uravnoteženu spoljnu politiku svog prethodnika na kormilu države.

Na pomolu širenje "azijskog NATO-a"?

Novoizabrani predsednik Jun već je razgovarao sa američkim i japanskim liderima, predsednikom Džozefom Bajdenom i premijerom Fumiom Kišidom, koji su pozdravili njegovu pobedu i izrazili očekivanje da će saradnja i spoljnopolitička koordinacija između Južne Koreje i njihovih zemalja biti unapređene i ojačane.

Vašington već nekoliko godina lobira kod zemalja istočne i jugoistočne Azije da pristupe vojno-političkom savezu Kvadrilaterali, a njen geografski zahvat, činjenica da već uključuje Australiju i Indiju, ukazuje da je osnovni cilj pariranje i suprotstavljanje širenju kineskog ekonomskog, političkog i vojnog uticaja u Indo-pacifičkom regionu, i tek onda pretnja balističkim i nuklearnim naoružanjem koja dolazi iz Severne Koreje.

Ako Seul zaista zvanično pristupi, to bi posebno obradovalo Tajvan, gde vlada i narod sada, u svetlu ruske intervencije u Ukrajini, strahuju da bi Peking mogao da pokuša da silom povrati kontrolu nad njihovim ostrvom.

Vrlo zadovoljan bi bio i Japan, koji je ne samo zabrinut za sopstvenu bezbednost u slučaju sukoba na Tajvanu, već i strepi zbog velikog iskoraka Pjongjanga u razvoju balističkih i krstarećih raketa i činjenice da bi američke baze koje ugošćava vrlo verovatno bile cilj tih projektila u eventualnom ratu na Korejskom poluostrvu, koji (verovatno) ne bi prošao bez uplitanja SAD. Tokio stoga priželjkuje čvršću vojnu i obaveštajnu saradnju sa Seulom, koja je poslednjih godina bila u padu zbog razmirica u vezi sa tretmanom korejskih žena i radnika koji su tokom Drugog svetskog rata bili prisiljeni na prostituciju i ropski rad za potrebe Japanske carske vojske i odluka južnokorejskih sudova da preduzećima iz ostrvske carevine umešanim u tu eksploataciju ljudi nalože plaćanje odštete.

Naravno, ako bi se Južna Koreja pod Junom našla u antikineskom savezu koji predvode SAD, on bi morao da promeni sadašnje ime koje ukazuje na učešće četiri države, a Peking bi imao još jače opravdanje za svoju percepciju da se suočava sa "azijskim NATO-om". Kina bi, takođe, kao odmazdu, mogla da uvede i neku vrstu ekonomskih sankcija protiv Južne Koreje, poput ograničenja uvoza.