Pola veka od Niksonove posete Kini – jalovo zbližavanje ideoloških neprijatelja

U poslednjoj nedelji februara 1972. godine, tokom posete predsednika Ričarda Niksona Šangaju, Hangdžouu i Pekingu ostvareno je istorijsko zbližavanje između NR Kine i SAD, kojim je otvoren put za normalizaciju odnosa između dve zemlje 1979. i političko i ekonomsko otvaranje Kine prema svetu.

Niksonovu posetu Kini pripremio je državni sekretar (ministar spoljnih poslova) Henri Kisindžer, koji je zahvaljujući tome ušao u istoriju američke i svetske diplomatije – udruživanje Vašingtona i Pekinga bio je majstorski potez usmeren na slabljenje za Amerikance najopasnijeg hladnoratovskog rivala Sovjetskog Saveza.

Zahvaljujući otopljavanju odnosa s Pekingom, američke prislušne stanice bile su postavljenje u kineskoj provinciji Sinđan uz granicu s najvećom državom sveta, a elita u srcu smrtonosnog neprijatelja komunizma Vašingtonu došla je u situaciju da može sebi da priušti da se šali kako uz sebe ima više komunista nego Moskva, aludirajući na brojnost kineske populacije.

Kinesko-sovjetski sukob

Kina i Sovjetski Savez su 1969. bili na ivici rata nakon nekoliko pograničnih okršaja na potezu između Sinđana i Mandžurije u kojima je poginulo više stotina vojnika. Sovjeti su nastojali da izdejstvuju jednoglasnu osudu Kine od strane članica Varšavskog pakta, u čemu ih je omeo rumunski predsednik Nikolaje Čaušesku, koji je odbio inicijativu Leonida Brežnjeva da se potpiše zajednička izjava.

Diplomate iz Moskve putovale su u Nju Delhi kako bi oformile vojnopolitički savez s Indijom usmeren protiv Kine, pa čak i pokušale da ubede severnokorejskog lidera Kim Il Sunga da okrene leđa Pekingu koji ga je u Korejskom ratu spasao potpune propasti.

Štaviše, nesporazumi između Pekinga i Moskve nisu bili samo teritorijalne prirode. Ostareli kineski lider Mao Cetung i njegovi saradnici smatrali su da su u SSSR-u nakon smrti Staljina na površinu isplivale revizionističke snage koje negiraju izvorni marksizam i lenjinizam, pa je od sredine pedesetih postojao i ideološki animozitet, koji se ubrzo pretočio u geopolitički rivalitet u vezi s tim koja od dve države treba biti predvodnik komunizma u svetu.

Sam Mao odranije je bio nezadovoljan tretmanom koji je dobijao od Komunističke partije SSSR-a pre i tokom Drugog svetskog rata, jer mu je ova izdavala razne diktate i uputstva, te sputavala njegove ambicije, ubeđujući ga da sarađuje s kapitalističkim snagama Čang Kajšeka kako bi kineski otpor japanskom okupatoru bio jači i vezao za sebe više njegovih trupa.

To je Sovjetskom Savezu odgovaralo jer je mogao biti siguran da Tokio, koji je bio željan teritorijalne ekspanzije i stvaranja prostranog carstva, neće okrenuti oštricu prema ruskim resursima u Istočnom Sibiru u vreme kada je Moskva sve svoje ljudske i materijalne resurse angažovala u evropskom delu države.

Obostrana korist

Pogoršanje odnosa između Moskve i Pekinga tokom šezdesetih odlično je išlo na ruku Amerikancima, koji su protiv sebe do tada imali i najveću i najmnogoljudniju zemlju sveta, pogotovo što je i dalje bio u toku rat u Vijetnamu.

I dok su Amerikanci likovali što su uspeli da prodube razdor u komunističkom bloku i obezbede vojno-obaveštajnu saradnju Pekinga, i vlasti u dalekoistočnoj prestonici su imale puno razloga za zadovoljstvo.

Premijer Džou Enlaj i predsednik partije Mao su kroz pregovore s Kisindžerom i Niksonom izdejstvovali priznanje vlade u Pekingu kao jedinog legitimnog političkog predstavnika cele Kine u međunarodnim odnosima (1971), uklanjanje američkog nuklearnog oružja s Tajvana (1972) i potpuno povlačenje američkih vojnika s tog pacifičkog ostrva (1979).

Time je kapitalistički režim Čang Kajšeka, koji je sa svojim pristalicama nakon poraza u kineskom građanskom ratu prebegao na Tajvan, izgubio mesto u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija i pao u političku izolaciju.

Na žalost Pekinga, već iste 1979. godine administracija predsednika Kartera odobrila je prodaju američkog oružja Tajvanu, čime je u praksi nastavljeno američko suprotstavljanje želji matice Kine da povrati kontrolu nad odbeglom ostrvskom provincijom.

Od otopljenja do zahlađenja

Sada kada u vodama uz azijski kontinent praktično vlada novi Hladni rat između Pekinga i Vašingtona i njegovih saveznika u kojem vojni brodovi, podmornice i rojevi aviona demonstriraju silu, ispituju reakciju protivnika i uvežbavaju elemente ratnih operacija radi ostvarivanja prevlasti nad Južnim kineskim morem, Tajvanskim moreuzom i, šire, zapadnim Pacifikom – približivanje ideoloških neprijatelja postignuto u značajnoj meri Niksonovom posetom pre tačno pet decenija izgleda jalovo, pa i ironično.

Pojedini zapadni komentatori, kao simboličnu ilustraciju te činjenice, ističu da pedesetogodišnjica Niksonovog puta u Kinu, koji se u SAD doživljava kao, po istorijskom značaju, najvažnija poseta jednog američkog lidera inostranstvu, prolazi u senci nedavnog razgovora ruskog predsednika Vladimira Putina i predsednika Si Đinpinga u prestonici najmnogoljudnije zemlje sveta.

To novo partnerstvo Kine i Rusije potisnulo je tradicionalni susret između američkih i kineskih diplomata kojim su u prošlosti obeležavane godišnjice strateške posete Niksona Pekingu.

To je prirodno, jer gledano iz Pekinga, nema kraja provokacijama i mešanju Vašingtona u unutrašnja pitanja Kine. Njoj se s Kapitol hila zamera ne samo kršenje ljudskih prava i sloboda na Tibetu i u Hongkongu, već joj se na teret stavlja i "genocid" nad Ujgurima u provinciji Sinđan.

Vašington prekoreva Peking ne samo za odgovornost koju navodno ima u vezi sa "puštanjem novog koronavirusa", već i za nameru da silom zauzme Tajvan i protivpravno prisvoji teritorije u Južnom kineskom moru i tako naruši princip slobodne navigacije u međunarodnim vodama.

Od vremena administracije predsednika Trampa, decenijski zagovornik slobodnog tržišta i trgovine Vašington guši međunarodne ekonomske aktivnosti tarifama na uvoz iz Kine. SAD takođe poslednjih godina intenziviraju i vojne vežbe u morima uz kinesku obalu sa svojim azijskim i NATO saveznicima.

Pedeset godina docnije, dakle, otopljavanje odnosa između Vašingtona i Pekinga iz sedamdesetih se čini više kao prolazna anomalija nego kao istorijski preokret.