Odlazak Šinza Abea – ostavka uz izvinjenje

Šezdesetpetogodišnji Šinzo Abe dva puta je bio na čelu japanske vlade: od septembra 2006. do istog meseca 2007, i od decembra 2012. do danas, tako da je ukupno na funkciji premijera proveo osam godina i jedan mesec.

Abe već duže vremena boluje od hronične upale creva i 2007. godine je napustio kormilo vlade zbog potrebe za lečenjem. Ponovo je stupio na funkciju krajem 2012. godine, zahvaljujući novoj terapiji koja mu je na nekoliko godina omogućila normalan rad.

Premijer Abe izjavio je da su mu se ove godine ponovo javili simptomi, da je od prošleg meseca počeo da oseća zamor, te da mu je ovog meseca potvrđen povratak bolesti.

Pred okupljenim novinarima rekao je da podnosi ostavku jer su u politici najvažniji rezultati, te da ne sme da dozvoli da zbog bolesti i terapije donosi pogrešne političke odluke ili ne ostvari potrebne rezultate. Izjavio je i da nije prikladno da ostane na funkciji u uslovima kada nije u stanju da sa samopouzdanjem kaže da će moći da odgovori na očekivanja naroda.

Premijer stabilnosti

Sada već bivši premijer Abe nedavno je oborio japanski rekord u dužini neprekidnog predsedavanja vladi, koji je do tada držao njegov rođak Ejsaku Sato, koji se na čelu državne administracije nalazio od 1964. do 1972. godine.

Od ponovnog stupanja na funkciju krajem 2012, Abe je uneo stabilnost u japansku politiku, jer su se do njegovog drugog imenovanja pet godina zaredom predsednici vlada smenjivali kao na filmskoj traci – svake godine drugi.

Pod njegovom upravom, vladajuća Liberalno-demokratska partija (LDP) pobedila je na čak pet parlamentarnih izbora.

Prisiljen na odlazak?

Međutim, to dugo vreme koje je proveo na funkciji upravo je jedan od faktora zbog kojeg je na njegova pleća pao snažan pritisak da se povuče, nakon što je nedavno bio prisiljen da potraži lekarsku pomoć.

S obzirom na to da je Japan stekao pravo da organizuje Letnje olimpijske igre 2020. na sastanku Međunarodnog olimpijskog komiteta u Buenos Ajresu 2013, neposredno nakon stupanja Abea na funkciju, u zemlji je, može se reći, i postojalo očekivanje da bi on, prirodno, mogao ili trebalo da napusti funkciju upravo nakon održavanja tih igara u avgustu ove godine.

Mnoge od politika njegove vlade, kao što su liberalizacija viznog režima za turiste iz zemalja u razvoju ili ulaganja u infrastrukturu i napredne tehnologije čije je razne plodove trebalo da predstavi svetskoj javnosti upravo uoči ili tokom olimpijade, i jesu bile planirane i sprovođene s najvećim svetskim sportskim događajem na umu.

Vreme druge Abeove vlade, dakle, trebalo je da bude period vidnog oporavka privrede od posledica svetske finansijske krize iz 2008. i nuklearne nesreće u Fukušimi 2011. i doba ekonomskog rasta, a vrhunac tog oporavka je trebalo da bude uspešno održavanje letnje olimpijade 2020.

Međutim, odlaganje olimpijade i novi epidemiološki i ekonomski izazovi koje je doneo korona virus naveli su deo političkog establišmenta na pomisao da je počelo novo doba – doba krize i nesigurnosti – u kojem je potrebno drugačije rukovođenje državom i lider koji poseduje dovoljnu energiju za ogromni posao koji predstoji.

Takođe, mada je u prvim mesecima epidemije njegov kabinet uživao veliku podršku zbog relativno malog broja obolelih u odnosu na druge zemlje, poput Italije, Španije i SAD, drugi, veći talas epidemije znatno je oborio popularnost vlade, kojoj se najviše prebacuje to što nikada na celoj teritoriji nije sprovela uniformne epidemijske mere, već je borbu protiv virusa prepustila lokalnim upravama.

Pritom, javili su se brojni konkretni problemi, kao loša organizacija i kašnjenja u vezi s testiranjem ili fenomen u kojem su neki ugostiteljski objekti zatvarani u skladu s preporukama centralne i lokalnih vlada, dok su drugi iz iste oblasti nastavljali da rade jer nije bilo kazni koje bi ih prisilile na zatvaranje.

Nezadovoljstvo građana naročito je izazvao loše tempirani plan Vlade da novcem poreskih platiša subvencioniše deo troškova za putovanje i odmor domaćih turista unutar zemlje kako bi spasla hotelijerstvo i transportne kompanije, koji je počeo da se sprovodi upravo u trenutku kada je broj zaraženih počeo da dostiže rekordne nivoe.

Takođe, Abeovo nastojanje da svim stanovnicima Japana podeli po dve hirurške maske besplatno u vreme prvog talasa epidemije kada je vladala nestašica tih zaštitnih sredstava naišao je na oštre kritike, jer se ispostavilo da je veliki deo tih maski, proizvedenih u Kini, bio neispravan, zbog čega je došlo do znatnog kašnjenja u distribuciji.

Iako je njegova politika dala rezultate u podupiranju finansijskog tržišta i podizanju potrošnje, postoje i kritike da premijer Abe zapravo nikada nije uspeo u nastojanju da zaustavi dugogodišnju deflaciju i sprovede strukturne reforme u privredi koje bi omogućile osetniji rast realne ekonomije.

Abeova zaostavština

Ipak, treba reći da je, radi stimulacije posustale ekonomije, Abe pokrenuo mnoštvo reformi koje prethodne vlade nisu imale hrabrosti da sprovedu.

Reč je o drastičnoj liberalizaciji viznog režima zahvaljujući kojoj je broj stranih turista skočio sa osam na preko 32 miliona godišnje, kao i o otvaranju države za uvoz niskostručne strane radne snage.

Takođe, znatno je skraćen prekovremeni rad, produženo porodiljsko odsustvo i uvedene druge povoljnosti koje su olakšale veće uključivanje žena na tržište rada i čak omogućile penzionerima koji to žele da se (delimično) reaktiviraju.

Zahvaljujući tim merama, ekonomski boljitak su naročito osetili turizam, saobraćaj, ali i ratarstvo, ribarstvo i prehrambena industrija, koji su zbog starenja stanovništva i smanjivanja radno sposobne populacije trpele veliki nedostatak radne snage.

U društvenom smislu, te reforme verovatno će imati dalekosežan uticaj na položaj žene u japanskom društvu i odnos prema stranoj radnoj snazi i strancima uopšte.

Sam Abe, kao jedno od svojih većih ostvarenja, naveo je istorijsku posetu Baraka Obame Hirošimi 2016. – prvu posetu jednog aktivnog američkog predsednika tom napaćenom gradu koji je iskusio nuklearno bombardovanje.

Žal za nedovršenim projektima

Na oproštajnoj konferenciji za štampu, Abe je izjavio da mu je izuzetno žao što nije priveo kraju bitne projekte vezane za rešavanje pitanja bezbednosti – reformu ustava, potpisivanje mirovnog sporazuma sa Rusijom i povratak u zemlju japanskih državljana koje su šezdesetih i sedamdesetih godina u tajnim akcijama na japanskom tlu oteli severnokorejski operativci.

Naime, jedan od velikih zadataka koji je Abe uzeo na sebe bila je promena Člana 9 japanskog Ustava, u kojem stoji da se "japanski narod, u iskrenoj želji za svetskim mirom zasnovanom na pravdi i redu, zauvek odriče suverenog prava države na vođenje rata, te pretnje i sprovođenja vojne sile kao sredstava za rešavanje međunarodnih sukoba".

Taj član japanskom Ustavu iz 1947. godine, koji su zapravo nametnule američke okupacione vlasti, daje snažnu pacifističku notu, a Abe i njegovi istomišljenici iz vladajuće partije ga već decenijama doživljavaju kao prepreku za efikasnu odbranu države, iako on uživa veliku podršku običnih japanskih građana.

Abeova vlada je 2014. i 2015. godine kroz parlament progurala niz zakona kojima je promenjena dotadašnja zvanična interpretacija ustava po kojoj japanski vojnici u mirovnim i drugim operacijama u inostranstvu nisu smeli da upotrebe oružje, te japanska država nije mogla da podrži savezničke američke trupe van svoje teritorije.

Time je Abeova vlada, praktično, omogućila sprovođenje kolektivne odbrane sa SAD, ne samo u slučaju da je napadnut sam Japan, već i u scenarijima poput onog kada je ugroženo japansko brodovlje u vodama koje nisu pod japanskim suverenitetom.

Mogući naslednici 

To se, smatraju analitičari, može iskoristiti, recimo, kao izgovor da japanski vojni brodovi priskoče u pomoć američkim u Južnom kineskom moru u slučaju da je u njemu ugrožena slobodna plovidba.

Ipak, Abeovi napori da kroz unutrašnje reforme utvrdi vojnopolitičko savezništvo sa SAD u uslovima jačanja kineske moći i naoružavanja Severne Koreje ostali su na tome – na promeni interpretacije ustava, te nisu doveli do izmene samog teksta ustava kako se on nadao.

Neuspehom su se završili i njegovi brojni pokušaji da nuđenjem japanskih investicija i ličnim zbližavanjem sa predsednikom Vladimirom Putinom izdejstvuje povratak teritorija u Južnim Kurilima koje je na kraju Drugog svetskog rata zauzela Crvena armija i tako formalno zaključi trajni mir sa Moskvom.

Kao moguće naslednici na funkciji premijera pominju se bivši ministar odbrane Šigeru Išibu, koji je dugogodišnji Abeov unutarpartijski rival, i šef vladinog kabineta i glasnogovornik Vlade Jošihide Suga, koji važi za jednog od najbližih Abeovih saradnika.

Među favoritima su i bivši ministar spoljnih poslova Fumio Kišida i sadašnji ministar odbrane Taro Kono.