Труба породично благо Јевђића

Јовиша је чувао њу, она њега, преко Цера и Колубаре, преко Албаније све до Крфа и с њом се вратио у родно Северово у Ариљу, кажу потомци, касније настањени у пожешку Расну.

„У тој борби, у свему томе што се дешавало, та труба је била код тог нашег прадеде и успели смо да је сачувамо“, каже трубач Дејан Јевђић, Јовишин праунук.

„Најприродније је да труба прати оне који с њом најбоље раде. То је радио покојни мој чича Љубе и сада наш Дејан, тако да је сасвим нормално да труба буде уз њих, а све друго што је везано за живот и дело Јовише, настанак трубе у нашој фамилији чува се у селу... чува се Албанска споменица и одређена признања и медаље за храброст итд., све оно што је покојни ђед имао“, наводи Видоје Јевђић, Јовишин унук.

Дејан, чије име је златним словима исписано у Гучи, и двојица рођене браће су четврта генерација трубача фамилије Јевђић, који су одувек неговали изворну народну песму, по чему је њихов оркестар и препознатљив и вишеструко награђиван.

„Поносни смо зато што је у свакој генерацији да кажем та степеница ишла горе... почев од Јовише, па Љуба, ево сад је Дејан догурао до мајстора трубе“, каже Видоје Јевђић, а Дејан Јевђић додаје: „За разлику од тог времена када је деда свирао, где су свирали по селу и ту у околини, ми смо пропутовали пуно, обишли целу Србију, суседне земље, путовали Европом, Русијом, на несвакидашњим местима смо се налазили...“

Уз неоспоран таленат, заслуга је свакако Јовишина, који је донео трубу у фамилију, каже Дејан, који се у предаху припрема за прославу 20-годишњице постојања оркестра чији је капелник са ништа мање надареним рођацима за своју душу свирао „Мој бехаре, ко ли ми те бере“, песму коју их је деда прву научио.