Напуштени Книн у немаштини чека локалне изборе, кандидат за градоначелника и једна Српкиња

Басу – аутохтону врсту сира из личког краја, у Далмацији прави породица Шимпрага. По повратку из избеглиштва у Србији почели су од нуле, а стигли до локалног бренда који продају све до Истре.

"Нама је циљ био да се вратимо зато што своје желимо да сачувамо, ту се најбоље осећамо и одавде најбоље можемо помоћи, односно извести на пут и своју децу", каже Боро Шимпрага из Радучића код Книна.

Сасвим другачија прича може се чути у центру Книна од Милана Брадаша, који град није напустио ни по уласку хрватских снага августа 1995. године. По занимању је глумац, али рекло би се да живи у драми.

"У Книну се живи лоше. Живим са 1.500 куна мировине, не могу рећи да је то довољно за преживљавање, али тако живим. Морам", истиче Брадаш.

Српкиња повратница први пут кандидаткиња за градоначелницу

О неповољној ситуацији у Книну, не само за Србе, говори слика Доњег Града – запуштеног и напуштеног. Грађани се жале да нема посла, због чега млади одлазе.

Са празних излога боље обећавају кандидати за челна места у граду. Први пут и једна Српкиња са избегличким и повратничким стажом.

"Можда су мене те ствари научиле да живим на другачији начин, да живим, да волим своје, а поштујем туђе. Школовала сам се и у Книну и у Загребу, али опет сам се вратила у свој Книн и желим да направим оно најбоље што могу", каже Ања Шимпрага, кандидаткиња за градоначелницу Книна.

А док се чека боље, овде су и даље омиљене предратне приче.

У насељу Кистање некада је живело око 1.000 људи, исто толико у околним селима. Готово искључиво Срба. Вратило их се тек око 70.

"Весело срце, дуг живот" 

Четири главне улице некада су биле расадник интелектуалаца. Кажу да је у једном тренутку овде живело више од 80 високообразованих људи.

Један од њих, под орахом који је садио са оцем пре шест деценија, присећа се да је некада локалну фудбалску утакмицу гледало и по 5.000 људи. Толико Срба данас нема у целом Книну.

"Ја мислим да би се људи ту, ипак, враћали, али треба испунити два услова. Први услов је да то хрватска држава жели, а ја имам осећај да не жели. А други – ако већ жели, да се мало и помогне", сматра Љупче Мандић.

А зашто се упркос свему неки Срби и даље враћају сажето је у наредних неколико реченица... "Има једна пословица која каже: 'Весело срце, дуг живот.' Ето, ја се тога држим. Овде ми је срце весело", наглашава Мандић.