Михаил Горбачов – гласност, перестројка и Синатрина доктрина

Први лидер Партије рођен након Револуције 1917.

Михаил Горбачов је рођен 1931. у сељачкој породици у месту Привољно близу Ставропоља у јужној Русији.

Студирао је право на Московском универзитету, а у Комунистичку партију Совјетског Савеза улази 1952, када је имао 21 годину. Дописну диплому агронома-економисте од Пољопривредног института добио је 1966. године, да би 1970. био именован за Првог секретара за пољопривреду, а следеће године постаје члан Централног комитета.

На челу совјетске делегације у Белгији био је 1972, а две године касније, постаје представник у Врховном совјету и председник сталне комисије за питања омладине.

За Генералног секретара КПСС-а изабран је 11. марта 1985. као најмлађи члан Политбироа. Постао је први лидер Партије који је рођен након Руске револуције 1917.

Гласност и перестројка 

Као дефакто владар Совјетског Савеза, покушао је да реформише Комунистичку партију и државну економију увођењем гласности ("отвореност"), перестројке ("реструктурирање") и ускоренија ("убрзања економског развоја"), који су покренути на 27. конгресу КПСС-а фебруара 1986.

Горбачов је спроводио економске реформе за које се надао да ће побољшати животни стандард и радничку продуктивност као део свог програма – перестројке. Ипак, многе од тих реформи су се сматрале радикалним за своје време од стране чврсте линије у совјетској влади.

Године 1985, Горбачов је обзнанио да је совјетска економија стала и да је потребна реорганизација. У почетку његове реформе су се звале ускореније, али је касније термин перестројка постао популарнији.

Прва реформа представљена за време Горбачова је била алкохолна реформа 1985, која је замишљена да се бори против широко распрострањеног алкохолизма у Совјетском Савезу. Цене вотке, вина и пива су подигнуте, а њихова продаја је била ограничена. 

Закон о кооперацији донесен маја 1988. је била можда најрадикалнија економска реформа током прве половине Горбачовљеве ере.

Први пут после Лењинове Нове економске политике, закон је дозвољавао приватно власништво у делатностима услуга, занатства и спољне трговине. Приватни ресторани, продавнице и занатске радње су постале део совјетске сцене.

Горбачовљево представљање гласности је дало нове слободе, као што је већа слобода говора.

Штампа је постала мање контролисана, а хиљаде политичких противника је ослобођено.

Горбачовљев циљ предузимања гласности је био да изврши притисак на конзервативце који су се супротстављали његовој политици економског реструктурирања, и такође се надао да ће кроз другачији ниво отворености, разговора и учествовања, совјетски народ подржати његове реформске иницијативе.

Јануара 1987. Горбачов је затражио демократизацију: убацивање демократских елемената као што су избори између више кандидата у совјетски политички процес. Јуна 1988. на 27. конгресу КПСС, Горбачов је покренуо радикалне реформе са намером да смањи контролу партије у владином апарату.

Децембра 1988. Врховни Совјет је дозволио оснивање Конгреса народних депутата, који су уставни амандмани основали као ново законодавно тело Совјетског Савеза. Избори за Конгрес су одржани широм СССР-а у марту и априлу 1989. Петнаестог марта 1990. Горбачов је изабран за првог председника Совјетског Савеза.

Синатрина доктрина

У спољној политици Горбачов је желео да побољша односе и трговину са Западом. Успоставио је односе са неколико западних лидера, са Маргарет Тачер, канцеларом Западне Немачке Хелмутом Колом и америчким председником Роналдом Реганом.

На састанку у Рејкјавику 11. октобра 1986. Горбачов и Реган су разговарали о смањењу нуклеарног оружја средњег домета у Европи, што је на концу довело до потписивања Споразума о нуклеарним ракетама средњег домета 1987. Наредне године Горбачов је наредио повлачење совјетских снага из Авганистана.

Током 1988. Горбачов је објавио да ће Совјетски Савез напустити Брежњевљеву доктрину и дозволити народима Источног блока да сами изаберу своју унутрашњу политику.

То се показало као најрадикалније достигнуће Горбачовљеве реформе спољашње политике, коју је портпарол његовог министра иностраних послова назвао Синатрина доктрина. 

То шаљиво име за однос према суседним државама Варшавског пакта употребљено је да означи политику која дозвољава народима да слободно одлучују о властитим унутрашњим питањима. Име алудира на Френк Синатрину песму "My way" – СССР је допустио овим нацијама да крену својим путем.

Берлински зид и Нобелова награда 

Касније те године, када су протести завладали Пољском, Мађарском, Источном Немачком, Чехословачком, Бугарском и Румунијом, стотине хиљада совјетских војника било је стационирано у Источној Европи, а Горбачов је одбио да употреби силу.

Због тога је на крају добио и Нобелову награду за мир 1990. године.

Годинама касније, Горбачов је рекао да би цена покушаја спречавања пада Берлинског зида била превисока.

"Да је Совјетски Савез желео, не би било никаквог уједињења Немачке. Али шта би се десило? Катастрофа или трећи светски рат", казао је тада Горбачов. 

Августовски пуч и пад са власти 

Док су Горбачовљеве политичке иницијативе биле позитивне за слободу и демократију у Совјетском Савезу и Источној Европи, економска политика његове владе је постепено довела земљу близу пропасти. До краја осамдесетих, неколико несташица основних животних намирница (месо, шећер) је довело до поновног увођења ратног система расподеле користећи бонове који су ограничили сваком грађанину извесну количину производа током месеца.

Међутим, демократизација Совјетског Савеза и источне Европе је ненадокнадиво поткопала моћ КПСС-а и самог Горбачова. Захтеви за већу независност од Москве су постајали све гласнији, посебно у балтичким републикама Естонији, Литванији и Летонији. Горбачовљев одговор био је стварање новог споразума о савезу који ће створити федерацију на добровољној основи, али шест од 15 република је на референдуму 1991. бојкотовало гласање.

Нови споразум су подржале централноазијске републике, али су радикалнији реформисти, као што је председник Руске СФСР Борис Јељцин, били убеђени да је брз прелаз на тржишну економију неопходан и настојали су да подрже распад Совјетског Савеза.

Дан уочи потписивања споразума покренут је Августовски пуч 1991. у покушају да Горбачов буде збачен са власти и спречи потписивање новог споразума о савезу. Горбачов је провео три дана (од 19. до 21. августа) у кућном притвору у свом летњиковцу на Криму, пре него што је ослобођен и враћен на власт. Ипак, након повратка, Горбачов је открио да се ни савез ни руске структуре моћи не обазиру на њега пошто је подршка прешла на страну Јељцина.

Горбачов је поднео оставку 25. децембра 1991. и СССР је био и званично распуштен.

После власти

Горбачов је основао међународни фонд социо-економских и политичких студија познат под именом Горбачовљева фондација 1992. године, а 1993. је основао Међународни зелени крст, са којим је био један од три највећа покровитеља Повеље Земље.

Кандидовао се за председника Русије 1996, али је добио само 1 одсто гласова.

Горбачов је 2001. основао Социјалдемократску партију Русије, која је била савез неколико руских социјалдемократских партија. Поднео је оставку на место вође партије у мају 2004. због несугласица са председником странке због правца предузетог у изборној кампањи децембра 2003.

Јуна 2004. представљао је Русију на сахрани Роналда Регана.

Последњи председник Совјетског Савеза Михаил Горбачов преминуо је у 92. години после тешке болести.