Који су домети политичке и медијске хајке на Кину поводом рата у Украјини

У медијима земаља и регија у Источној Азији које су блиске Вашингтону у току је концентрисана кампања против Народне Републике Кине чији је циљ да се укаља њен имиџ и истовремено анимира јавност, те усмери пажња на поступке владе у Пекингу, како би се на неки начин, бар делимично, остварио ефекат одвраћања, односно она поколебала у својим евентуалним плановима за заузимање Тајвана.

С једне стране, амерички политички коментатори који објављују чланке у гласилима на енглеском језику у Јапану, Јужној Кореји и Тајвану и њихове локалне колеге настоје да оцрне Пекинг приказујући га жељним агресије на Тајван и описујући га као недемократски, тоталитарни режим који подржава руског "диктатора" и кршење међународног права.

Они такође желе да га, ако је могуће, заплаше претећи му последицама које би економска или војна помоћ Москви, те напад на Тајван, имали по имиџ Кине и њену привреду. При томе, они разрађују аргумент да је руска војска у Украјини наишла на жешћи отпор него што је очекивала, да је претрпела велике губитке и да би ствари биле још горе за Кинеску народноослободилачку армију јер би она морала да изврши десант и искрцавање на обале Тајвана, што је тежи облик војне акције који би коштао више живота него руска инфилтрација у Украјину.

С друге стране, додуше у знатно мањој мери, покушава се подићи или ласкати Пекингу позивима да се определи за очување међународног права и тако стави на "праву" страну историје и приближи демократском свету, односно, дубље интегрише у међународне токове, при чему му се понекад обећава трговински Елдорадо ако би то учинио.

Медијски линч

Није случајно да је у иступима политичара у Вашингтону и коментарима проамеричких медија у источној Азији више претњи него удварања, односно, да је већи штап него шаргарепа која се нуди.

Наиме, вероватно је и њима самима јасно да је вишедеценијска кампања блаћења најмногољудније земље света, која се интензивирала од када се јавио проблем Јужног кинеског мора, одмакла сувише далеко да би Пекинг могао да поверује да може да стекне смислену корист од политичког и економског дистанцирања од Русије.

Медијски напади великих размера на Кину, када је у питању време од краја Хладног рата наовамо, могу се пратити уназад до догађаја на Тјенанмену и дуго су били усмерени на тибетанско питање, да би се уочи и након повратка Хонгконга матици 1997. пребацили у раван проблема људских слобода у том граду, бившој британској колонији. Упоредо с растом кинеског издвајања за армију (који је отпочео непосредно након агресије на СРЈ и бомбардовања кинеске амбасаде), медијска грдња се интензивирала и у односу на понашање Пекинга према Тајвану.

У прошлој деценији у фокус пажње и критика западних гласила и проамеричких гласила у источној Азији дошла је изградња вештачких острва, односно, утврђивање атола у Јужном кинеском мору, на којима су почеле да ничу кинеске прислушне станице, пристаништа, па и полетно-слетне стазе.

Паралелно с тим почиње и притисак у вези са ујгурским питањем у провинцији Синђанг, да би повика на власти у Пекингу достигла крешендо за време Трампове владе и ковид кризе, када је кинеска држава без такта оптужена да је директно одговорна за њен почетак.

Поред тога, провлаче се и теме Кине као "лошег момка" који не чини довољно да заустави наоружавање Северне Кореје и који кроз давање превеликих кредита гура мале земље у дужничко ропство.

Медијски и политички промашај

У прозападним источноазијским медијима ових дана немали је број коментара у којима се говори да Кина сигурно жали што је с Москвом успоставила стратешки однос без ограничења, јер као земља која због тајванског питања жели да очува репутацију државе којој је стало до Међународног права, она не жели да се доводи у везу са субјектима који га крше. Амерички коментатори у својим колумнама за источноазијске портале самоуверено су тврдили и да кинеско руководство жали за тиме што се обавезало да економски подупре Русију, јер је тиме себи на врат навукло терет којег ће се тешко решити. 

Но, притом се не помињу геополитичка и економска добит коју Кина стиче из савезништва с Москвом, то што њој одговара да има стабилан прилив гаса, нафте и угља из Русије, јер онда може себи да приушти да се мање ослања на земље Персијског залива и Аустралију (великог произвођача угља и гаса), које су традиционални војнополитички савезници Вашингтона и чији танкери накрцани енергентима пролазе кроз мора која контролишу америчка и британска морнарица.

Нема осврта ни на то да Кина у овим условима од Русије може добити врло повољну цену за преко потребне енергенте, као ни на чињеницу да раст економске зависности Русије од Кине најмногољуднијој земљи света пружа могућност да, ако то жели, диктира услове у односима с највећом државом и највећом нуклеарном силом света, што је за њу прилично повољна ситуација.

Такође се не говори ни о жалу који естаблишмент у Вашингтону вероватно осећа за свој политички и медијски промашај у праскозорје рата у Украјини – да бар нису непосредно пред избијање тог сукоба наводни присилни рад Ујгура у фабрикама у Синђангу и њихово политичко едуковање драмски прогласили геноцидом.

Да бар нису позивали на дипломатски бојкот Зимских олимпијских игара у Пекингу, и извршили га, како би Кини нанели економску штету и политички је изоловали.

Да бар то нису учинили можда су, треба поновити, можда су могли да се понадају да ће, у тренутку када им се јавила прилика да широким и оштрим међународним санкцијама потпуно економски сломе Русију, давањем обећања Кини о укидању тарифа које је увео Трамп и другим трговинским уступцима поново успети да забију колац раздора између Пекинга и Москве, ако не баш онако дубоко како је то урадио Кисинџер почетком седамдесетих, онда бар толико да се Пекинг бар мало уздржи од пазарења руских енергената и других производа.

Просто, чини се да су САД и њени регионални савезници, међу којима је последњих година посебно гласна Аустралија, толико далеко отишли у демонизацији Кине и њеног руководства, у формирању и јачању војнополитичких блокова усмерених против ње (као што су тзв. "Квадрилатерала" и "АУКУС") и одржавању војних вежби уз њену обалу да ни грам поверења више није могућ, па им, реално, ни не преостаје ништа друго осим даљих претњи.

Обмањивање сопствене и светске јавности

Тако се прети да ће Кина проћи као Русија и доживети пакао у случају да се дрзне да крене на Тајван, па чак и децидирано тврди да ће она одустати од његовог заузимања јер је научила лекцију на примеру Украјине – јер су Тајванци, попут Украјинаца, одлучни да се жестоко бране, јер су добро снабдевени квалитетним америчким наоружањем, јер би САД и њени савезници логистички подржали ту одбеглу кинеску провинцију, јер би се међународна заједница обрушила тешким санкцијама на Пекинг а његови војници искусили мучно, крваво искрцавање на обале тог пацифичког острва са 23 милиона становника.

Но и те су оцене, мада у њима има нешто истине, једностране. У текстовима америчких и других њима блиских коментатора у Источној Азији не помиње се чињеница да је популација Тајвана дупло мања од украјинске и да је површина тог острва (око 32.000 квадратних километара) буквално двадесет пута мања од Украјине; да је кинеска популација десет пута већа од руске а обим кинеске економије исто толико пута већи од руске; да би санкционисање земље која је највећи спољнотрговински партнер педесет држава света ишло знатно теже; да Кина већ деценијама "живи" за повратак Тајвана, да је то за њу питање целовитости, националног уједињења и потпуности, питање легитимитета владе, мисија за коју се армија деценијама припрема и тема у вези са којом је народ јединствен.

Даље, баш зато што је Тајван острво, ако се САД не би директно умешале у сукоб, оно би могло да буде стављено у ваздушно-поморску блокаду, па се у њега не би могли уливати оружје, муниција, храна и друге потрепштине, како то сада НАТО и ЕУ чине преко дуге копнене границе Украјине.

Пусте жеље за раздвајање Пекинга и Москве?

Сигурно је да Кини, у часу када се у свету смирује пандемија новог коронавируса и расте економска активност, те када на унутрашњем плану доживљава потресе на тржишту некретнина, у грађевинском сектору и у снабдевању струјом, када привреда кочи услед епидемијског закључавања Шангаја, није у интересу да се настави рат у Украјини и да, услед поскупљења енергената, житарице, метала и хемикалија, претрпи даље пертурбације које би успориле њену економију и изазвале нова привредна и друштвена превирања.

Истина је и да у трговини која је мотивисана политиком постоје бројни ризици, те да би поједина кинеска предузећа могла да претрпе одређену штету ако би по политичкој директиви ушла у пословање с Русијом које им економски не одговара.

Тачно је и да Кина жели да буде схваћена као земља која подржава Међународно право и поштује суверенитет других држава јер јој такав став даје легитимитет и кредибилитет када је у питању реинтеграција Тајвана, те да јој у том смислу не одговара да буде виђена као снага која подупире интервенцију у Украјини.

Међутим, с обзиром на војнополитички обруч који САД уз помоћ својих регионалних савезника, а последњих месеци и Велике Британије и у мањој мери других европских чланица НАТО-а, стежу око Кине у западном Пацифику, на економски притисак који оне врше кроз увођење тарифа на кинеску робу и ометање рада кинеских компанија као што су "Хуавеј", те неуморну и бесомучну медијску кампању блаћења коју Запад проводи, тешко је видети како би Кина могла да се дистанцира од Русије у овим за Москву тешким тренуцима.

Јер, просто речено, Кина зна да је она следећа. Кина зна да је она, заправо, највећа америчка мета. Њој одговара да се неко супротстави ширењу НАТО-а и глобалној хегемонији Вашингтона. Не само зато што НАТО земље предвођене САД редовно врше демонстрацију силе уз њене обале и угрожавају њене интересе на Тајвану и у Јужном кинеском мором, већ и зато што се већ сада назире шта би уследило ако би у редове алијансе ушле Украјина и Грузија: следеће би на ред вероватно дошле бивше совјетске републике у централној Азији и НАТО би изашао на западну границу Кине.