Избори у ЦДУ - није лако бити Ангела Меркел

Kључни политички догађај у Европи ове године биће парламентарни избори у Немачкој који ће се одржати у септембру. С њима ће се ера Ангела Меркел, која је петнаест година била немачки канцелар и најутицајнији европски политичар, коначно завршити.

Ко ће на канцеларском месту наследити Ангелу Меркел након њеног најављеног повлачења, знаћемо на јесен, али ће много тога бити јасније већ 16. јануара, када ће се одржати партијски конгрес Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), на коме ће се изабрати Меркелин наследник у странци.

Јасно је да ЦДУ за Немачку није обична партија; Она је свеприсутна и незаобилазна појава, један од носећих стубова послератне државе; Од 71 године постојања СР Немачке, 51 годину на њеном челу је канцелар или канцеларка ЦДУ. 

Од тога ко ће од кандидата постати први човек највеће партије умногоме ће зависити будућа немачка, али и европска политичка агенда. Актуелни кандидати као да персонализују партијске дилеме и тензије у финишу ере Меркел.

А да није лако бити Ангела Меркел, то је свима постало јасно најкасније у фебруару 2020, када се политичарка тешко изговорљивог имена Анагрет Крамп Каренбауер, виђена за њену наследницу, након нешто више од годину повукла са чела ЦДУ-a, остављајући радно место шефа најмоћније немачке странке до данас упражњеним, а бројне унутарпартијске напетости неразрешеним.

Политика ЦДУ-а

Наиме, Немачка коју је Ангела Меркел затекла 2005. године, кад је преузела власт, изгледала је много прегледније него ова данас.

Глобална економска криза још није оголила разлике европског центра и периферије, побуњеничка Вишеградска група није била значајан европски политички фактор, у Бундестаг се још није уселила грловита Алтернатива за Немачку, а чак ни најкреативнији теоретичари завере нису слутили размере будуће миграционе кризе, а камоли предвиђали нешто попут актуелне пандемије.

Јесте се током свих тих година немачки брод повремено озбиљно љуљао, али је канцеларка увек њиме сигурно управљала. Када би побеђивала није ликовала, када је губила није показивала сујету. Стога данас и не чуди што би већина Немаца волела да Меркел једноставно - остане.

Данас, међутим, након четири пуна мандата на челу Немачке, на њеном лицу као да се јавља сенка умора. Суочена с последицама пандемије и друштвеним противречностима коју је криза изоштрила, ни канцеларка није више изгледа у стању да гарантује "нормалност".

Добар политички стил значи и препознати време када се повући. Данас рејтинзи Ангеле Маркел у истраживањима јавног мњења јесу стабилни, али у каквом стању остаје немачка политичка сцена након њеног повлачења? У политичком Берлину све је и даље отворено, а од бројних отворених питања најактуелније у овом часу је: ко ће бити нови шеф ЦДУ-а? Одговор на њега стићи ће 16. јануара.

Меркелова јесте од почетка била либералнија од своје партије, али тешко је пре петнаест година било и замислити да ће њен, идеолошки крут, ЦДУ претрпети такве промене и донети одлуке као што су одустајање од нуклеарне енергије, суспендовање војне обавезе, легализација истополних бракова или усвајање обавезне квоте за жене у управним одборима великих компанија.

Као да је лидерка партије све време гурала прст у око тврдокорним демохришћанима. Ипак, ништа није толико болело као отварање граница 2015. за прихват избеглица с Блиског истока, уз оно фамозно "ми можемо" (Wir schaffen das). Мигрантска криза 2015. произвела је низ последица, од успона десничарске Алтернативе за Немачку до незадовољства дела чланства ЦДУ-а политиком владе.

Као политички израз овог незадовољства, у ЦДУ-у је настало унутарпартијско крило названо "Унија вредности" (Werteunion). По суду ових незадовољника, фамозни партијски концепт catch-all ипак је отишао прешироко, чиме се партија опасно удаљила од своје суштине: хришћанског наслеђа, породичних вредности, грађанске одговорности, уважавања нације.

Можда је њихов став најјасније недавно исказао мађарски премијер Виктор Орбан у интервјуу магазину Цајт, рекавши "ЦДУ у ствари и нема програм. То је пука платформа за контролисање левог центра."

Политика дисконтинуитета

Није неочекивано што су конзервативне струје ЦДУ- на предстојећем конгресу подржале кандидатуру Фридриха Мерца за првог човека партије. Већ својом појавом, постуром самоувереног "махера" и одсечним покретима ужурбаног пословног човека, те грубље брушеним вокабуларом, Мерц као да свету жели да сигнализира да је "ера Меркел" - дефинитивно завршена.

Ради се о представнику нараштаја политичара из 1990-их, епохе још непомућеног поверења и наде у глобализацију и невидљиву руку тржишта. Зато су теме на које Мерц увек има шта да приговори економска политика, енергетика, дигитализација, либерализација тржишта, и залагање за пореске прописе који "треба да стану на подметач од пива". Не чуди што га због оваквих ставова по рамену тапшу најмоћнији привредници.

Истина, Мерц се за друга питања никада и није претерано интересовао, али неће се либити да ставовима о питањима избеглица, родне равноправности, породице и положаја жена у друштву изнервира осетљиви лево-либерални део немачког друштва.

Мерц, за разлику од Меркелове, понекад изгледа и као неко ко би за ефектну метафору ризиковао каријеру. А када му се деси да у реторици претера, мирно ће приметити да је спремност за хумор и иронију у друштву недовољно развијен.

Вероватно због тога добар део феминистичке или левичарске сцене у њему види црвену мараму. За њих, он је типичан представника "старијих белих људи" (alte weisse Männer) - што је дискредитујућа квалификација резервисане за старије, материјално и друштвено привилеговане појединце наводно крутих и скучених светоназора.

Такво виђење Фридриха Мерца, бар у погледу материјалних привилегија, и није без основа. Наиме, његовом повратку у политику претходила је више него лукративна каријера на водећим позицијама најмоћнијих светских финансијских концерна.

Овде се с разлогом намеће питање колико је савремена Немачка кадра да, после скромне ћерке пастора из Источне Немачке, за будућег канцелара из редова ЦДУ-а прихвати власника приватног авиона са седмоцифреним годишњим приходима.

Политика континуитета

Да Меркелова сама бира свог наследника, по њеном укусу би најпре био Армин Лашет, председник најмногољудније немачке покрајине, Северне Рајне-Вестфалије. Умерен, лојалан, помало потцењен али поуздан, Лашет управо изгледа као политичар који је изашао из канцеларкиног шињела.

Добар део медијског "коментаријата" због тога у Лашету види лепак који би партију задржао на окупу. Али не више од тога. Да га у кафани питају о политици, Лашета је лако замислити како каже: "Ја ћу исто што и Меркелова".

Све док у пролеће прошле године није почела пандемија, чак и то пуко обећање континуитета гарантовало је успех, као што је и руковођење највећом немачком покрајином свакако била изврсна референца за посао шефа партије и канцелара. Али онда су се некако ту, у његовом атару, појавила прва жаришта заразе (између осталих, у округу Гутерслох и фабрици фирме "Тенис", несуђеном инвеститору у српску месну индустрију), о чему су медији брујали недељама и у чему се Лашет није најбоље снашао.

Иако иза њега и даље чврсто стоји најмоћнији и највећи партијски одбор, у овом тренутку није лако проценити како ће рђави пи-ар током пандемијске кризе деловати на остатак партијског чланства.

Прави избор за партијског лидера биће управо између Мерца и Лашета, али утакмица је добила на интензитету кандидатуром трећег човека - Норберта Ретгена, некадашњег министра за заштиту животне средине из једне од Меркелиних влада.

Реч је о стручњаку за геополитику, са сезонском пропусницом за учешће у свим најгледанијим talk-show емисијама на теме од односа с Кином, Русијом и Блиским истоком, до НАТО-а и америчких избора. Иако без веће унутарпартијске подршке и без превеликих шанси на успех, његова кандидатура је додатно појачала тензију пред дан одлуке.

Тројица кандидата приближних година, сви родом из Северне Рајне-Вестфалије и сви са дипломом правног факултета у џепу, ових дана сасвим сигурно увежбавају најважнији говор у каријери. Инспирације неће недостајати - бира се председник највеће немачке партије.

Медијска светла одавно су уперена у главне глумце, чека се само да неко 16. јануара подигне завесу.

Једино што би могло да одузме драмску снагу овом политичком тренутку могла би да буде чињеница да ће конгрес због пандемије бити одржан - онлајн.