Истрага УН о убиству коштала 700 милиона долара, без резултата

Стравична експлозија потресла је центар Бејрута 14. фебруара 2005. године. Међу 22 жртве овог самоубилачког напада налазио се и Рафик Харири, бивши либански премијер и човек у чији су наредни мандат на челу кабинета у Бејруту бројне локалне и западне снаге полагале велике наде.

Тренутак експлозије представљао је окидач за бројне јавне и закулисне политичке игре, које су ионако слабашни Либан коштале петнаест година политичких превирања, интрига, убистава и међусобних оптуживања ривалских фракција.

Либанске полицијске снаге и обавештајне службе одмах су покренуле истрагу, али су се њихови налази, у великој мери компромитовани зарад различитих интереса, убрзо показали танким и неверодостојним, па је одмах постало извесно да ће се потрагом за убицама морати постарати међународни тим истражитеља.

Једанаест дана касније у Бејрут су стигли истражитељи Уједињених нација, чији је задатак био да из три метра дубоког кратера издвоје доказе који би прекинули лавину спекулација и идентификовали стварне починиоце атентата.

Истовремено са почетком истраге, Хариријев син и политички наследник Саад затражио је повлачење сиријских трупа са либанске територије, оптужујући индиректно режим Башира ал Асада за ово, али и серију других убистава која су у скоро правилним интервалима потресала Либан.

На директне оптужбе против Сирије није се дуго чекало, јер је први шеф истражитеља УН у овом случају, Немац Детлев Мехлис, већ у октобру објавио прве налазе свог тима, према којем су за убиство Рафика Харирија осумњичени "елементи унутар сиријских и либанских обавештајних служби".

Мехлев је Савет безбедности УН упозорио и на бројне пропусте које су у истрази експлозије починиле либанске снаге безбедности, те безброј подметнутих доказа и гомилу чињеница које су заинтересоване обавештајне службе модификовале сходно сопственом нахођењу.

Резултат ангажмана Мехлиса у истрази, током које су убијена и два либијска полицајца, никада није до краја разјашњен. Када је напустио место шефа истражитеља, тврдио је да му Уједињене нације више не могу гарантовати безбедност, док је велики број званичника светске организације, али и амбасадора, одахнуо када су Немцу видели леђа, сматрајући да су његове непромишљене оптужбе озбиљно претиле да изазову нове сукобе између сунита и шиита у Либану.

Интересовање Хашког трибунала 

Кључне елементе у сложеној слагалици коју су покушавали са саставе, прво искусни Немац, а затим и каснији главни тужилац Хашког трибунала Серж Брамерц, представљале су политички потези које је Рафик Харири намеравао да повуче по поновном избору за премијера Либана.

Харири је, како наводе бројни сведоци догађаја који су тих месеци потресали Либан, био намеран да уз помоћ Запада натера Сирију да коначно повуче трупе са либанске територије, што је Асадова влада по сваку цену покушавала да избегне.

Неколико дана пре објављивања првог извештаја истражитеља УН, сиријски генерал Гази Канан је починио самоубиство. Генерал Канан је описиван као кључна личност у двадесет година дугим настојањима Дамаска да учврсти утицај у Либану. Пре него што је прекомандован на месту министра унутрашњих послова Сирије, генерал Канан је готово две деценије био на челу сиријске обавештајне службе у Либану.

Свега сат пре него што је сиријска државна телевизија објавила вест о смрти генерала Канана, објављена је његова последња изјава у којој негира да је примио новац од Харирија.

У Либан је стигао 1976. године са сиријским трупама које су у склопу арапске иницијативе упућене у ту државу како би зауставиле грађански рат. Сиријци су се из Либана повукли тек после убиства Рафика Харирија и силног притиска Запада на Башара ал Асада.

Сирија је одлучно негирала умешаност у убиство Рафика Харирија и судећи према извештајима који су тих година стизали у седиште УН у Њујорку, у највећој мери је сарађивала са истражитељима светске организације.

Погрешни правци 

Либанци, такође, нису седели скрштених руку, па су у августу 2005. године ухапшена четворица високих безбедносних званичника, укључујући шефа војне обавештајне службе и команданта гарде. Три године касније, посебно тело при УН је оценило да је њихово хапшење било неосновано и неправедно. Ослобођени су средином 2009. године.

Савет безбедности је, недуго затим, истражитељима УН проширио задатак и наложио им да истраже још 14 политички мотивисаних убистава у Либану, укључујући лидера либански хришћана Пјера Жамаела и генерала Франсоа ел Хаџа.

Недуго по објављивању првог од бројних извештаја тима истражитеља, Саад Харири је у име либанске владе затражио формирање посебног суда пред којим би се судило починитељима и инспираторима овог недела. Уједињене нације су две године касније тај захтев услишиле и одлучиле да ће се седиште суда налазити у Хагу.

Истрага Уједињених нација

Непосредно после експлозије у Бејруту, постало је извесно да либанска полиција и обавештајне службе, безнадежно "избушене" различитим спољним утицајима, али и недостатком одговарајуће технологије, неће бити у стању да из три метра дубоког кратера издвоје доказе који би могли представљати основу будућих оптужница.

Истражитељи су са места експлозије однели укупно 58 наводних доказа, укључујући ДНК, отиске прстију, фрагменте експлозива, трагове алата, као и остатке боје и метала, који су касније обрађивани у бројним лабораторијама широм света.

После бројних анализа, које су рађене широм света, установљено је да је Харири страдао у нападу бомбаша-самоубице који се активирао око 1,8 тона експлозива натоварених у бели "мицубишијев" комби. Упркос бројним покушајима, идентитет бомбаша-самоубице никада није утврђен, али је ДНК анализом потврђено да се не ради о Либанцу, већ пре о особи пореклом из Јемена или Јордана.

Такође, утврђен је и пут којим је бели "мицубиши" из Јапана доспео до Бејрута. Комби је, наводно, украден у Јапану, да би преко Саудијске Арабије стигао до Триполија у Либану, где је претворен у једну од најразорнијих ауто-бомби у историји пошто је натоварен са 1.800 килограма експлозива и два механизма за окидање. Експлозив је актирао бомбаш-самоубица, али никада није утврђено код кога се налазио резервни систем за активирање, осмишљен највероватније за случај ако се возач комбија предомисли.

Истрагом је идентификовано шест картица за мобилне телефоне које су коришћене у операцији праћења кретања Рафика Харирија. Те картице су, суштински, представљале основу на који су истражитељи УН установили да је међу атентаторима на Харирија и починиоцима још бар 18 политички мотивисаних убистава, постојала директна веза.

Картице за мобилне телефоне су се показале кључним приликом подизања оптужница против Хезболахових оперативаца Салима Џамила Ајаша, Хасана Хабиба Мерхија, Хусеина Хасана Онеисија и Асада Хасана Сабре. Њихови телефони су лоцирани у непосредној близини Хариријевог конвоја у тренутку експлозије и искључени су непосредно након атентата.

Пети осумњичени, један од шефова војног крила Хезболаха Мустафа Бадредин убијен је током рата у Сирији.

Шта је експлодирало 

Највеће интересовање, свакако, изазвале су анализе експлозива који је употребљен у атентату. Истрага коју су водили Либанци објавила је да је "мицубишијев" комби био натоварен ТНТ-ом, али истражиоци УН су дошли до сасвим другачијег закључка. На остацима задње осовине, фелне и лимарије пронађени су фрагменти експлозива RDX, познатијем под називом Семтекс, док су на касније обрађеним остацима делова возила откривени експлозиви ПЕТН, ТНТ и ДНТ, као и мале количине експлозивне материје ТНП.

Однос врста експлозива навео је истражитеље на закључак да је творац бомбе, свакако, имао војно искуство или сличну обуку, јер се ова врста експлозива у највећем броју случајева користи у војне сврхе.

Истражитељи су утврдили да је експлозив највероватније активирао бомбаш-самоубица, јер је Хариријев конвој био "покривен" са три различита система за ометање даљински управљаних уређаја. Сва три уређаја за ометање, постављена на "мерцедесима" из Хариријеве пратње су радила у тренутку експлозије.

Си-Ес-Ај Бејрут

Бомбаш-самоубица није идентификован иако је на 33 узорка пронађен његов ДНК. Да закључка да је пронађен управо ДНК починиоца убиства, истражитељи су дошли пошто је утврђено да је та особа била најближа експлозији, као и да су сви остаци пронађени западно од кратера. НА њима су откривени и трагови пластике, који су, наводно, били део експлозивне направе.

Истражитељи су, такође, закључили да је бомбаш активирао експлозив док се налазио у комбију, или је био одмах испред возила.

Не изјашњавајући да ли се ради о починиоцима или међусобно повезаним групама починилаца, истражитељи УН су у више наврата тврдили да су иза њих стајали "озбиљни и напредни" обавештајни капацитети.

Сви ти детаљи, који су повремено испливавали из хиљада страна документације које су саставили истражитељи, навели су, махом западне дипломате, на закључак да атентат ни у ком случају не би могао бити изведен без знања и политичке подршке Хезболаха и врха власти у Дамаску.

Одрицање одговорности 

И Хезболах и Сирија су небројено пута негорали било какву везу са убицама, тврдећи свако на свој начин, да се ради о сложеној завери смишљеној како би се бацила сенка на Хезболах, а самим тим и режим Башира ел Асада.

Амбасадор Сирије при УН Башир ел Џафари је у више наврата демантовао везе са убицама, називајући спекулације о могућој вези атентатора са Дамаском "злонамерним".

Не именујући осумњичене, после неколико година прикупљања доказа, истражитељи УН су установили да је мрежа људи који су пратили, а затим и убили Рафика Харирија, успостављена дуго пре експлозије у Бејруту, као и да је помно пратила сваки корак бившег либанског премијера.

Такође, утврђено је да је део те организације наставио да делује и после убиства, али како се чини никада нису прикупљени чврсти докази о умешаности "дежурних криваца" – Хезболаха и Сирије у овај догађај.

Мотив за убиство

Истражитељи Уједињених нација су покушали да саставе слагалицу о околностима које су окруживале последњих 15 месеци живота Рафика Харирија, како би утврдили мотив овог атентата.

Због тога су разговарали са више десетина особа из његовог ужег окружења, као и са бројних страним емисарима и званичницима са којима се бивши либански премијер састајао.

Утврђено је да је у том периоду у више наврата примао претње смрћу, али и да су га сарадници, истовремено, уверавали да неће бити мета напада. Харири је, како су утврдили истражиоци, до самог краја био убеђен да му не прети директна опасност.

Тим Уједињених нација је, такође, разматрао неколико могућих верзија који су се односили на мотив атентатора – од екстремиста којима је сметала Хариријева веза са Западом, наводне Хариријеве намере да разоткрије корупционашку аферу банке Ел Мадина, па до најкомпликованије верзије према којој су убице желеле да све наведене претпоставке искористе како би прикрили сопствену умешаност.

Цена истине

Истрага о атентату на Рафика Харирија коштала је више од 700 милиона долара и у њу је, стално или повремено, било укључено око 450 стручњака из различитих области, укључујући и судије Трибунала пред којим се четворица оптужених никада нису појавила.

Сва четворица оптужених су мање значајни оперативци Хезболаха, о чијем се месту боравка већ годинама не зна ама баш ништа. Упркос бројним спекулацијама, никада није именована ни једна страна влада као могући инспиратор овог политичког убиства.

Осим Сирије, у неколико наврата, пре свега због веза са Хезболахом помињан је и Иран, али теза о страној умешаности у атентат никада није стигла до судија у Хагу, пре свега јер се у пракси показало да је такву везу практично немогуће доказати.