Гавриловић: Иван Радовановић производи непријатеља кроз етикетирање и изношење неистина

Одговор Ивана Радовановића ме је сачекао у Варшави, на скупу ОДИХР-а о изборима на Западном Балкану. На позив ОДИХР-а, учесницима сам представио концепт индустрије популизма, који је плод десетогодишњег БИРОДИ мониторинга медија и истраживања публике током и ван изборних кампања од 2012. године наовамо.

Благодарећи својеврсној хиперпродукцији избора створена је позамашна истраживачка грађа, а на њој и концепт индустрије популизма који објашњава узајамно условљене процесе дезидеологизације (идеологија као елемент политике није битна), дезинституционализације (неформалне и партијске структуре доминирају над формалним и законитим), персонализације (легитимизација личне власти), депрофесионализације (несанкционисана злоупотреба стручних знања, уз мали или никакав утицај струковних удружења и стварање псеудопрофесија) и производње непријатеља (ствара се медијска и друштвена легитимизација прогона неистомишљеника).

Инструменти индустрије популизма су медији који омогућавају промоцију, пропаганду, цензуру и етикетирање.

У овом тексту настојаћу да прикажем где је Иван Радовановић и његов одговор у индустрији популизма, чиме ћу ставити тачку на ову преписку, уз искрену захвалност Ивану Радовановићу што ми је омогућио да се обратим публици РТС-а.

Једна од особина индустрије популизма је производња непријатеља кроз етикетирање и изношење неистина. Ево како то Иван Радовановић узорно чини.

Прво, није тачно да се мојом маленкошћу бавио само у два наврата. Архива Информера каже да је то било у три наврата. Два је навео, трећи се бави ненасилном комуникацијом. Овоме треба додати и филм "Прогон" који је емитован на ТВ Пинк, а у којем је, после емитовања мог коментара о гласачима СНС-а у филму "Владалац", Радовановић поновио неистину о крезубим гласачима СНС-а, што ја никада нисам изговорио (Србија постаје социјална депонија болесних и корумпираних - Друштво - Дневни лист Данас). Радовановић прећуткује да је текст из изворног медија пренет и на сајтовима Пинка и Информера.

Ваља напоменути да ме Информер и ТВ Пинк никада нису позвали да представим своју страну, а то је правило којег би сваки медиј и новинар требало да се држе. У случају ТВ Пинк и филма „Прогон" то је кршење члана 8. Правилника о заштити људских права у области пружања медијских услуга које РЕМ треба да санкционише.

Поновићу, проблем је што сам нацртао механизам пропаганде који користи власт, и то уз помоћ анкете од 1.500 евра и подацима из мониторинга медија. То се ради тако што се у анкету стави питање којим се мери како се испитаници информишу и тако добијени налази упореде са подацима о представљању странака по посматраним телевизијама. Врло просто за онога ко зна!

Надаље, Радовановић, као не-стручњак, истраживање које сам урадио назива "суманутим", иако је истраживање урађено по професионалним стандардима. Мирне душе, после учлањења, то истраживање сам послао WАPOR-у на евалуацију и добио потврду о његовој методолошкој исправности.

Што се тиче оптужбе да сам рекао да је прекршен Закон о спречавању корупције, члан 2, због сукоба интереса председнице Савета РЕМ-а Оливере Зекић и Радовановића, и ту имамо неистину. Никада нисам рекао да је Закон о спречавању корупције, члан 2, прекршен, већ да постоји ризик од кршења.

На тему мог чланства у WАPOR-у, Радовановић је прво написао неистину: "Оно што не каже је да се члан WАPOR-а постаје тако што се уплати педесетак долара (сваки читалац и ја можемо то да будемо), и да се сам и једини пријавио за то да буде "National representative" (национални представник) ове организације", а онда пробао да се коригује у другом тексту. „Сам каже да су га за националног представника у WАPOR-у предложила два угледна професора, а одмах затим - да је једини члан WАPOR-а из Србије. Па кога онда угледни професори да предложе? Неког библиотекара?"

Ја сам постао члан WАPOR-а из разлога што сам у Србији криминализован (захтев народног посланика да реагује јавно тужилаштво због истраживања) и етикетиран (изношење неистина о налазима истраживања), у чему је учествовао и сам Радовановић. Имајући то у виду, као и чињеницу да у Србији не постоји струковно удружење истраживача јавног мњења, учланио сам се у WАPOR да би имао некога ко би вршио професионалну евалуацију мојих истраживања, а ја се бавио професијом за коју сам се школовао и од које намеравам да живим.

Упознавши се са стањем у Србији, WАPOR је констатовао да је потребно да постоји координатор (и то као волонтер) који ће радити на промоцији WАPOR кодекса. Детаљније у годишњем извештају WАPOR-а за 2021. годину.

Ваља читаоце упознати да су за моје постављање за координатора WАПОР-а за Србију заслужни и текстови које је написао Радовановић, етикете изречене од посланика Ђукановића, неистине садашње амбасадорке у Хрватској Јелене Милић, текст аналитичара медија Иштвана Каића у Информеру на који нисам добио могућност да одговорим, а првенствено некадашњи посланик, а сада министар, Мартиновић који је тражио истрагу против БИРОДИ-ја за ону врсту резултата коју СНС добија од ИПСОС-а на седмичном нивоу - социодемографска анализа изборних преференција бирача у Србији.

Јавни сервис тада није имао потребу да ме позове и пита као другу страну, јер је вест о Мартиновићевом захтеву пренео РТС Мартиновић: Тужилаштво да реагује на разговор Јеремића и Роћена што му је била обавеза по Правилнику о заштити људских права у области пружања медијских услуга, члан 8 и Кодекс новина Србије ако је вест била само на сајту РТС-а!

Све наведено говори о потреби успостављања струковног удружења на чему волонтерски радим, пошто без струковног удружења и кодекса истраживања, скоро па закономерно, постају средства промоције, пропаганде и/или манипулације.

Ево још једне неистине коју је Радовановић изнео на сајту јавног сервиса, а тиче се истраживања о изборном понашању чији су резултати сегментирани по социодемографским особинама испитаника, а због кога ми је Радовановић ставио етикету да сам рекао да за СНС гласају крезуби и неписмени. Наиме, није истина да су подаци из тог истраживања сакривени.

Напротив, стоје у публикацији "Индустрија популизма" која је доступна на линку.

Истраживање је спроведено у оквиру пројекта којег подржава Национална задужбина за демократију. Узгред, до данас нисам добио ни заводни број представке. У представци председнику сам изнео информације о Радовановићевом тексту из Информера и председниковој колумни из Политике "Елита и плебс", а који су по наративу веома слични.

Иначе, после текста председника Републике у Политици стигао ми је имејл са етикетама које је председник користио у својој колумни у Политици. Аутор имејла је професор Д. Б. са приватног факултета, а који је у представљању написао да је имао пословне односе са београдским одбором СНС-а.

Када је у питању Радовановићев коментар на моје цитирање извештаја Савета за борбу против корупције, у том једном пасусу пише да је Радовановић био законски заступник, али да се не зна ко је власник. Похвално је што признаје да је био и власник, јер законски заступник не мора да буде и власник.

Посластица за крај набрајања неистина је навођење следећег „Посебна посластица је тврдња да није објавио писмо које сам му посало. А јесте. Истог дана када сам објавио текст у Информеру. И много пре тога, на Твитеру. Да не причам како је, данима пре текста, новинар Нове С питао председника УО РТС о томе колико ме је РТС платио". Објавио јесам, али захтев о слободном приступу који сам упутио РТС-у. У том захтеву су биле информације које морају да стоје како би РТС имао на шта да одговори. Идентитет узбуњивача није био видљив. Иначе, из РТС-а је стигао нови имејл на БИРОДИ са предлогом да испитамо уговоре са спољним сарадницима РТС-а. Независно ко га је послао, па чак и Радовановић да је, биће у форми захтева за слободан приступ информација достављен РТС-у.

Изношење неистина није само по себи сврха у систему индустрије популизма. Несанкционисано изношење неистина има за циљ личну и професионалну дискредитацију која би дала оправдање за вербалне и физичке нападе.

Поред личног нивоа изношење неистина и етикета има за циљ да БИРОДИ као организацију учини неприхватљивим партнером или клијентом.

Радовановић ту не стаје. Он доводи у питање претњу батинама која ми је упућена на Твитеру. Захваљујући помоћи пријатеља, знам све о особи (живи између Прибоја и Беча) која ми је претила батинама након емисије код Југослава Ћосића на Н1, у којој сам био гост са Оливером Зекић и у којој је, по први пут, Оливера Зекић изговорила реч "парамилитарни РЕМ" мислећи на БИРОДИ. Потом је поменуту синтагму неколико пута поновила, а о чему РЕМ ћути не поступајући по представци коју сам упутио за кршење Кодекса чланова Савета РЕМ-а.

Да будем јасан, не мислим да постоји организациона веза Оливере Зекић и дотичног, али може се дискутовати да ли постоји медијски утицај етикетирања мене на виновника претњи батинама. Зато сам поднео кривичну пријаву јавном тужилаштву, али за две године пријава није ни одбијена, али ни прихваћена. Вербални напади од исте особе са промењеног налога су поновљени. Када ме је први пут вербално напао, дотични је био присталица Александра Вучића. Данас је, судећи према налогу на Фејсбуку, присталица странака (екстремне) деснице.

Један од циљева индустрије популизма је деполитизација друштва, односно ускраћивање грађанима права да критички сагледавају стање у друштву и како се према њиховим свеукупним правима и интересима понаша власт.

Радовановић за то користи причу о племену Тимеси у којој ме исмева као некога ко жели да остварује Уставом Србије гарантована права на слободу говора (члан 46), право на рад (члан 60) и слободу удруживања (члан 55).

У тексту Радовановић тврди да ја вршим "цепање по потколеницима" глумећи жртву, јер кроз мониторинге медија, који се спроводе по међународно упоредивој методологији, указујем на (не)поступање Регулаторне агенције за електронске медије. Шта је онда улога ОДИХР-а, који резултате БИРОДИ мониторинга медија користи у својим извештајима, стручњака ЕУ, Савета Европе или Венецијанске комисије који БИРОДИ позивају на састанке на којима представљамо наше налазе?

Они су, дакле, сигурне куће за "цепаче по потколеницама" и професионалне жртве! Да ли се исто може рећи и за Повереника за информације од јавног значаја, који је својом одлуком по жалби БИРОДИ-а због недостављања података у машински читљивом формату о мониторинзима утврдио да је РЕМ-а прекршио закон, да је сигурна кућа за "цепаче по потколеницама" и професионалне жртве (БИРОДИ: Повереник наложио РЕМ-у да достави мониторинг медија? Иначе, ово није била вест за РТС.

Исто питање важи и за ЕУ стручњаке, који су се, радећи на извештају о регулаторним телима, заинтересовали за овај случај непоштовања закона од стране РЕМ-а.

Један од механизама на којима почива индустрија популизма је и депрофесионализација. Пише Радовановић: "Новинар нисам од 2001. године. То што пишем за новине, сајтове, не чини ме новинаром, баш као ни Гавриловића његово писање и гостовање по телевизијама".

Ја идем по телевизијама као социолог са својим истраживањима и коментаришем стање у друштву. Шта би друго радио дипломирани социолог него анализирао ко и зашто квари друштво и предлагао како да се поправи стање у друштву гостујући у медијима који га позову. Шта је занимање Радовановића, ако се гледа Национални регистар занимања, и како се стиче диплома за то? Да ли је Радовановић члан неког струковног удружења? Радовановић себе представља као саветника на сајту фирме у којој ради ИЦП | Консултанти.

Према националној класификацији занимања, у секцији стручњак - уметник, пише да се та занимања стичу "завршетком одговарајућих програма у високом образовању: основне академске студије, основне струковне студије, специјалистичке струковне студије, интегрисане академске студије, мастер академске студије, мастер струковне студије, специјалистичке академске студије и докторске студије, као и еквивалентни нивои по НОКС. Карактеристични делови назива занимања у овој групи су, поред термина „стручњак" и „саветник", „аналитичар", „дизајнер", „инжењер", „истраживач", „конструктор", „наставник", „пројектант", „сарадникˮ, „специјалиста" и „технолог" (МРЗБСП | Национална стандардна класификација занимања).

Читање стручне литературе је неопходан, али не и довољан услов да би нека особа користила право коришћења експертизе. Право коришћења експертизе, тј. бављења неком професијом, стиче се добијањем дипломе (положени испити плус завршни рад - дипломски) од адекватне образовне институције у складу са законом који регулише област образовања.

Препоручује се, али то није и законска обавеза за све професије, чланство у струковном удружењу. Све остало је непрофесионално, односно лаичко тумачење на које свако има право, али оно није релевантно. Случај Радовановића представља аргумент у прилог тези о депрофесионализацији новинарске професије у Србији.

Наиме, у два истраживања која сам спровео - једно за потребе Друштва за односе са јавношћу, а друго за БИРОДИ - показало се да постоји тренд сељења новинара у сектор односа са јавношћу, а који још увек није завршио процес професионализације. Ово првенствено значи да струковно удружење нема значајан утицај на то ко може, и под којим условима, себе да назове стручњаком за односе са јавношћу и спроведе санкције за кршење припадајућег кодекса.

Незадовољни материјалним положајем, али и (не)могућношћу да се баве новинарством у складу са професионалним стандардима, значајан број новинара је отишао у област ПР-а. Упоредо са тим, све већи број катедри, превасходно на приватним факултетима, школује комуникологе. Тако образовани комуниколози, радећи као новинари, све више се баве промоцијом, забавом, заговарањем, пропагандом, па и медијским перјаништвом, а све мање анализом, истраживањем и пропитивањем у име публике/грађана. То се белодано види у нашим мониторинзима медија и истраживањима публике, анализама медија које спроводи ОДИХР-а, али и у извештајима Савета за штампу о кршењу Кодекса новинара Србије.

Властима одговара, да је тако назовем, пиаризација новинарске професије, што представља одступање од њене главне функције. Наиме, новинарска професија је један од стубова слободне јавности и има задатак да надгледа, истражује и анализира оно што раде све три гране власти.

Насупрот томе, пиаризацијом новинарске професије пресудно се тупи оштрица критичке јавности, а тако настала "професија" служи промоцији власти у (зависним) медијима.

Уместо да стекне звање стручњака за ПР завршавањем одговарајућег факултета Радовановић се определио да волонтира у УО партијске фондације, пошто у држави политичког капитализма, а Србија то несумњиво јесте, партијски утицај у значајној мери утиче на стварање профита. Тада се не проверава како се представља у јавности, ни да ли је то представљање у складу за законима! Тражи лојалност владајућој партији. А њу Радовановић недвосмислено доказује писањем колумне у Информеру, филмовима на Пинку и гостовањима на телевизијама где је власт увек позитивно представљена.

У мом случају, Радовановић бесомучно понавља да сам рекао оно што никада нисам ни помислио, јер и сам потичем из радничке породице, а то је да су гласачи СНС-а крезуби и неписмени. Притом, он ми црта мету не као члан УО страначке фондације, већ (само)представљајући се као стручњак за област за коју нема диплому, на шта би РЕМ требало да реагује по Правилнику о заштити људских права у области медија, члан 4. и 5, али се то напросто не дешава.

О његовом положају и значају за индустрију популизма у Србији најбоље говори то што Радовановић има могућност да мени одговори на сајту РТС-а, а да РТС претходно није објавио саопштење БИРОДИ-а на које се Радовановић у свом одговору реферира, непрецизно цитирајући садржај нашег саопштења. Било би природно да сам одговор добио од директора РТС-а, или неког кога би он одредио. Без одговора РТС-а на мој захтев, "случај Ролинг Стонса" је "правно жив". Овако испада да Радовановић има виши "чин" од директора РТС-а у систему индустрије популизма. Како другачије протумачити чињеницу да је председник УО РТС-а, за којег Оливера Зекић, као председница Савета РЕМ-а, тврди да је стручњак иако има средњошколско образовање, текст Радовановића објављен у Информеру, у нашој Твитер комуникацији, понудио као одговор РТС-а на захтев о слободном приступу информацијама од јавног значаја.

Да сумирам, користим своја уставна права (право на рад, слободу говора и слободу удруживања) поштујући стандарде своје професије. Бавим се својом професијом најбоље што умем, настојећи да друштву које је платило моје школовање вратим макар део уложеног у мене. Постао сам члан WАPOR-а како би мој рад био валидиран од струковног удружења, пошто оно у Србији не постоји. Одговор Радовановића на то су неистине и етикете, за шта користи и перјанике (тип медија у индустрији популизма) и сајт јавног сервиса, и то као не-стручњак, како би демантовао нешто што сајт РТС-а није ни објавио.

За крај један истраживачки савет за Радовановића. Поред антрополошке литературе о жртвама, ваљало би да прочита нешто на тему валидације истраживања. Тада ће сазнати да је за валидацију потребно да се истраживачки поступак примени макар на два случаја и види да ли истраживачка метода ради. Препоручујем да методологијом којом је дошао до закључка да сам професионална жртва, и шта све још не, направи анализу односа државе према новинарки Оливери Зекић поводом "случаја Миладин Ковачевић".

Да видимо да ли је Зекић некога "цепала испод потколеница" и глумила жртву када је као новинарка Борбе објавила текст о томе да је држава јавним новцем платила милион долара за слободу Миладина Ковачевића кога су правосудне власти САД теретиле за пребијање Брајана Штајнхауера, а да је притом тадашња власт ову одлуку прогласила државном тајном? Иначе, излишно је и помињати да против Оливере Зекић лично немам ништа. Јавно сам изјавио у емисији код Миње Милетић да је од мене имала и данас има велико поштовање за оно што је урадила у "случају Миладин Ковачевић".

Ту Оливеру Зекић разликујем од Оливере Зекић која је јавни функционер и председница Савета РЕМ-а, а која се понаша према мени онако како се држава својевремено понашала према њој. Што се тиче изјаве Оливере Зекић о мојим делузијама, нека пита мени не баш наклоњеног доктора Небојшу Крстића шта је рекао у емисији код Миње Милетић за наведену дијагнозу. Најзад, може да се обрати и Друштву психолога Србије и затражи информацију шта јој све треба од услова како би правоваљано давала дијагнозе.

Да не буде забуне, ово није анализа о Ивану Радовановићу као појединцу! Ово је прича о систему (структури, функција, улогама, моћи ....) у којем је Радовановић шраф! Тако социолози од оснивача социологије анализирају друштво за разлику од надриантрополошког којим се бави Радовановић и надрипсихолошког приступа којим се бави Оливера Зекић, коју је у "случај #РолингСтонси", нисам ја увукао већ сам Радовановић, и то цитирајући у тексту у Информеру мејл који ми је послао као лажни узбуњивач, чиме је прекршио члан 11. Закона о заштити узбуњивача. Узгред идеја да се донесе закон о мени је идеја Оливере Зекић, што је ваљало нагласити у тексту, ако је њена идеја.

Ко је Менгеле, а кога треба заштитити као љубимче: Полемика Оливере Зекић и Зорана Гавриловића око Антибот закона

Последња информација.

РТС је доставио одговор на захтев по слободном приступу информацијама. Директор РТС-а Драган Бујошевић није био на концерту „Ролинг Стонса" о трошку РТС-а, док за Ивана Радовановића је написано да је поклонио свој текст о овом догађају.

У одговору не пише да ли је о трошку РТС-а био на концерту и да ли за поклоњен текст постоји уговор, а требало би да постоји ако смо држава, а не племе. Тако је Иван Радовановић прва особа у Србији која је кршећи Закон о узбуњивачима (члан 11) покушала да науди особи која је држави Србији дала механизам за спречавање корупције на нивоу градова и општина. Како се зове то занимање?

Поука о правном леку.

Молим Радовановића да од Србије не прави племе, већ да поступи како се поступа тамо где постоји држава. Ако сам прекршио закон покренти тужбу, ако сам прекшио кодекс WАPOR-а пријавити ме истом. Зато сам и постао члан WАPOR-а.

Овде стављам тачку на преписку са Иваном Радовановићем!