Гавриловић: Зекић и Радовановић ме етикетирају као болесника, јер користим своја уставна и професионала права

Оливера Зекић, председница Савета РЕМ-а и Иван Радовановић, члан Управног одбора страначке фондације Српске напредне странке, Фондација за српски народ и државу, стручни консултант фирме "International communications partners" и колумниста дневних новина Информер, у својим ауторским текстовима, који су објављени у Информеру (Зекић један, Радовановић два) и на сајту РТС (Радовановић један), иако нису лекари и/или психолози по професији изнели су оцене о мом здравственом стању.

Овде се потенцира да неко ко нема одговорајућу струку/професију не може да се бави струком за коју нема адекватно факултетско образовање, јер по дефиницији професија је врста занимања за које је потребно факултетско образовање, чланство у струковном удружењу и прихватање и поштовање кодекса професије. Ово посебно важи за област медицине, стоматологије, ветерине, фармације, адвокатуре и осталих за државу и друштво битнијих професија.

Из приложеног се види да ни Зекић, а ни Радовановић немају стручну експертизу да се баве било чијим физичким или менталним здравственим стањем, јер немају диплому медицинског факултета или факултета на којем постоји катедра за психологију. Нису ни чланови Лекарске коморе Србије или Друштва психолога.

Пракса (у свету) налаже да се струковна удружења у случајевима када се неко нестручан бави њиховом експертизом огласе и спрече оно што се у теорији зове депрофесионализација. То би значило да Лекарска комора Србије и Друштва психолога Србије треба да се огласе због лаичке употребе медицинске и психолошке аргументације од стране не-припадника професије, која се помоћу медија користи за етикетирање припадник (социолошке) професије да би се он представио болесним, тј. неспособним да користи права гарантована Уставом Србије, Законом о научно-истраживачкој делатности и Законом о удружању грађана.

На овај начин се врши депрофесионализација професије, која се у Србији дешава и кроз настајања "професија" и "занимања" чији називи нису део званичне кодификације занимања (аналитичари, експерти, стручњаци за све и свашта), а које прописује Закон о националном оквиру квалификација у Републици Србији.

Носиоци ових "звања" немају адекватно стручно (високошколско) образовање у складу са најавама у медијима. То представља систематично кршење члана 47 Закона о електронским медијима и члана 4 Правилника о заштити људских права у области пружања медијских услуга на које РЕМ не реагује.

Здравствена дисквалификација особа које користе своје стручно знање да допринесу анализи и унапређењу стања у друштву од стране не-стручњака је чин депрофесионализације професије.

Конкретно, једна новинарка у узлози јавне функционерке и један бибилотекар, који је кроз неформално и самоуко образовање постао новинар и медијско-маркетиншки консултант, што је иначе сукобу интереса по Кодексу новинара Србије (секција о сукобу интереса) се баве мојим здравственим стањем, јер сам се усудио да се као социолог бавим истраживањем и покушајем поправљења стања у области медија и јавности по међународно упоредивој методологији МЕМО 98, однсоно у скаду са WAPOR кодексом и наученим и до сада не заборављеним током студија социологије.

Уместо да ме пријаве WAPOR-u струковном удружењу чији сам члан, које изгред Радовановић исмева на сајту РТС-а, за нестручно или неетично поступање или на крају крајева покрену судски поступака за моје евентуално кршење закона, ово двоје повезаних лица по члану 2 Закона о спречавању корупције определило се за медијску хајку, односно да раде исто оно што је урађено Славку Ћурувији, само (засада) користе медијске алате, да би остали невини, али дали алиби ономе ко се определи да употреби насиље и праве метке према некоме ко је према Радовановићу директор Института Јосеф Менгеле или према Зекић предводи "парамилитарни РЕМ" или који према Радовановићу је оснивач Цркве која у свом називу има еугенику и гора је од Сајентолога, ко према Радовановићу грађане Србије који гласају СНС зове крезубима, иако то нисам никада изговорио јер и сам носим протезу, већ вршио анализу коју мора да уради сваки социолог који ради истраживање.

На крају, обоје су ме свако на свој начин медијски "оверили" етикетом болесника.

Да последице понашања Радовановића и Зекић ниси плод моје "болести" говори чињеница да сам после емисије на Н1 у којој сам био у дебати са Оливером Зекић, која је тада по први пут употребила етикету "парамилитарни РЕМ" за БИРОДИ, добио сам претње батинама на Твитеру. Адвокати које сам консултовао су ми рекли да на суду добијам поступак за текстове у којима сам етикетиран, али да је то Сизифов посао у Србији.

Све напред наведено би било лакше разумети да аутори ових етикета у својим радним биографијама не стављају да су радили са Славком Ћурувијом, а да је Оливера Зекић на челу РЕМ-а.

Савет РЕМ-а, који је прогласио штајк због непримерених и за сваку осуду постављених графита на кући свог потредседника, као заливен ћути по питању две представке за кршење Кодекса чланова Савета РЕМ-а од стране Оливере Зекић. Једна се тиче етикете "парамилитарни РЕМ", а друга делузија.

У социолошкој теорији, која се бави темом професија, познато је да ауторитарни режими праве псеудостручњаке и псеудопрофесије. Они се користе за легитимизацију власти. О томе је писала Жељка Шпорар у "Социологији професије". До овог сазнања сам дошао када сам као коаутор писао две студије на тему професија са Др Стјепаном Гредељем.

Прва је "Професија и корупције", због које ме је Верица Бараћ позвала да будем сарадник Савета за борбу против корупције, а друга је "Професија између корупције и интегритета".

На пројекту Центра за људска права из Ниша урадио сам истраживање о професионалном интегритету судија и јавних тужилаца. Прошле године сам завршио ново истраживање о интергритету судија за потребе Друштва судија Србије.

Аутор сам механизма за борбу против корупције на нивоу градова који је држава преузела. Одбио сам предлог Марка Чадежа и тадашњег саветника Алексадра Вучића за борбу против корупције, Драгана Ђоковића, да будем саветник тадашњем првом заменику премијеру за борбу против корупције. Генерално, не верујем да иједна власт у Србији жели да се бори против корупције, што је (потоње) време и показало.

Направио сам свој модел користећи социолошки приступ (анти)корупцији, који се показао у Нишу да функционише, али је у држави системске корупције пропало. Чињеница да је Иван Радовановић као један од јунака Извештаја Савета за борбу против корупције о медијима из 2011. године о медијима (случај Борба) у врху партијске фондације СНС-а додатни је аргумент да се овде држава никада неће борити против корупције, већ ће је контролисано користи за заробљавање државе од стране клептократске структуре на челу са владајућом партијом и сателитима.

Да поцртам. БИРОДИ је у свом саопштењу тражио да ДРИ провери све спорно у РТС,а не само везано за случај "Ролингстонси", који са формално-правне стране док не добијемо одговор од РТС-а је "правно жив".

БИРОДИ све представке које добија од узбуњивача по основу узбуњивања јавности члан 12 Закона о заштити узбуњивача путем захтева о слободном приступу информацијама шаљемо инститицијама за које се тврди да постоје злоупотребе или кршење закона. Истраживања не спроводимо само путем платформе tvojstav.com, коју ћемо донирати школама, факултетима и медијима, већ и путем теренских и телефонских анкета.

Члан WAPOR-a сам постао тако што је евалуирано моје истраживање због којег сам овде медијски прогоњен и од Александра Мартиновића тадашњег шефа посланичке групе СНС-а тражена реакција јавног тужилаштва. Национални координатор за Србију сам поостао на предлог професора Tim P. Jonson тада председника WAPOR-a и др David Jodice тадашњег председника за Комитета за стандарде, који је анализирао базу, упитник и опис узорка. Да јесам једини члан WAPOR-a, уз напомену да са групом истраживача правимо удружење.

Све ово наводим да би јавност схватила што није успео наум Ивана Радовановића да слањем лажне информације ме превари да објавим ту информацију, па да будем тужен. Једна од моје две експертизе је антикорупција и рад са узбуњивачима. То је и објашњење што се бавим медијима и РЕМ-ом, јер без слободних медија, нема борбе против корупције. Са оваквим РЕМ-ом неће бити слободних медија, а ни борбе против корупције, на шта указује пад Србије на листи Transparency International.

Ово пишем да би се обратио јавности, а не Оливери Зекић и Ивану Радовановићу. Њима сам пробао да помогнем тако што сам Оливери Зекић приликом последње дебате на ТВ Танјуг поклонио књигу мог професора Силвана Болчића у којој је на универзитетском нивоу обрађена тема занимања, професија, професионализације и депрофесионализације.