Инфаркт је исти и у Београду и у Сврљигу, Дејан Зејнула даје предлог за ефикаснију Хитну помоћ

Сви се надају да им Хитна помоћ неће никада затребати, али ако до тога дође, онда очекују да буде брза и ефикасна, јер од тога може да зависи и нечији живот.

У Србији 75 општина нема Хитну помоћ, 73 општине имају службу Хитне помоћи плус 11 београдских општина.

Ово значи да због недостатка адекватне законске регулативе, више од милион грађана у Србији нема у својој средини приступ правој служби Хитне помоћи.

У Београду би требало да постоје 53 екипе Хитне помоћи, а има их 22, дакле 31 мање него што је потребно. У Новом Саду 12, а има их 9. Нишу и Крагујевцу недостаје по једна екипа.

У Београду је нешто мање од 12 и по одсто позива завршено доласком Хитне помоћи на адресу. У Новом Саду више од 25 одсто, у Нишу скоро 23 и по одсто и у Крагујевцу скоро 35 одсто.

Према подацима покрета "Право на живот – Мери", чак 76 одсто анкетираних особа је морало најмање два пута да зове службу Хитне помоћи пре него што су дошли на њихову адресу.

Покрет "Право на живот – Мери", који већ две године истражује организацију рада ове важне службе, покренуо је иницијативу да Србија добије први закон о хитној помоћи. 

Дејана Зејнула председника Покрета "Право на живот – Мери" су нажалост, лични разлози натерали да размишља о организацији Хитне помоћи. Он верује да би његова жена имала више шансе да преживи да је Хитна помоћ била ефикаснија.

Зејнулa je сигуран да би имала шансе да преживи да је одмах дошла Хитна помоћ или да живе у мањем месту где су му рекли да на такве позиве излазе одмах на терен, већ одмах после прве реченице.

Филм о томе како су се на броју 194 понашали према Дејану и његовој жени заиста је потресан.

"Општине испод 25.000 становника немају законску могућност да оснују службу Хитне помоћи, тако да се разликује начин збрињавања ургентних стања. Већином дежурају доктори опште праксе, чиме се смањује број прегледа који долазе на редовне прегледе, а друго лекар опште праксе не може да изађе на терен, мора да позове лекара који је код куће у приправности, па да он дође у амбуланту да би дежуран доктор могао да изађе на терен", напоменуо је.

Додао је да има места као што је у општини Чока где има укупно 10 лекара и тешко је онда организовати и општу праксу и збрињавање хитних стања.

Јединствен протокол при тријажи 

Покрета "Право на живот – Мери" се залаже и за јединствен протокол при тријажи позива.

Зејнула објашњава да шлог, инфаркт, срчани застој, емболија плућа морају да буду једнако третирани у свакој општини.

"Не може се разликовати инфаркт у Београду или у Сврљигу. Неопходно је да постоји јединствен протокол, ра постоји ред хитности и да се по томе поступа. Сада се поступа на основу искуства или интуиције лекара или техничара у зависности ко се где јавља, негде се јављају лекари, а негде техничари. Све се своди на интуицију, а не можемо дозволити да нечији живот зависи од нечије интуиције", рекао је Зејнула.

Истиче као новину идеју реорганизације која подразумева да пошто у сваком дому здравља има људи који се јављају на терен, то је у овом тренутку око 75 позиција.

"Наш предлог је да се оформе диспечерски центри округа где ће радити искључиво обучени лекари и техничари, да се донесе јединствен протокол за пријем и тријажу. Тако да би уместо 75 позиција имали би само 25 позиција. Диспечерски центар би покривао цео управни округ и координисао екипама на терену. Избегла би се ситуација да лекар који дође на посао скува себи кафу и када му звони телефон, он балансира, дâ савет и каже да позову касније док он попије кафу. Овако не одлучује он да ли ће изаћи на терен, већ диспечерски центар издаје налог за интервенцију", истакао је.

Овај предлог закона је посланик СНС-а Милија Милетић поднео у Скупштини. Захвалио је Милетићу који је из Сврљига, а та општина има мање од 25.000 становника и имају велике проблеме за збрињавање хитних стања.

Зејнула напомиње да је овај предлог достављен свим посланицима и Министарству здравља.

"Ово није питање политике, живот не познаје из које сте политичке опције. Имали смо састанке са Зелено-левим клубом и 'Не давимо Београд' где смо им објаснили зашто је потребан закон и добили подршку и од њих. Послали смо и дописе свима. Желимо да направимо широк консензус да људи схвате зашто је овај закон потребан", напоменуо је.

Не би био први пут да онај који је на сопственој кожи осетио последице недостатка неког закона напише свој предлог, који заживи. То је урадио отац Марије Јовановић када му је ћерка постала жртва педофила.

"Овај закон не може да врати моју супругу, нити било кога, али може да спасе многе животе. По статистица 10 смртних случајева буде само у Београду током дана, од којих је осам настало пре доласка Хитне помоћи. Тај број се мора смањити. Неко мора да преузме одговорност", рекао је Зејнула.