Битка за децу која немају времена – Љубиша Шљивић хода од Задра до Крагујевца за лечење малог Илије

Љубиша Шљивић је ноћ провео у парку на клупи. Хода већ 52 дана. Kренуо је из родног села код Задра, а циљ му је Kрагујевац, град у којем живи. Хода како би прикупио новац за Илијино лечење, који има церебралну парализу. Хода, да би Илија проходао.

Број који много значи – 856. Толико корака, или исто толико километара, можда 856 начина да некоме помогнете или 8 5 6 , три цифре које већини не значе ништа, али не и Љубиши, који за те три цифре већ 52 дана бије своју битку.

"Број 856 значи шансу за један нови живот. Тренутно ова деца немају времена", каже Љубиша.

Kо је момак који је схватио да болесна деца не могу да чекају, момак који је за 52 дана препешачио око 850 километара из Хрватске до Београда, у танкој јакни са ранцем на леђима, тешким 20 килограма.

У ранцу има патике, медицинска средства, воду, апарат за селфи.

Љубиша истиче како 90 одсто фотографија ради сам. У флашу пуну воде стави селфи штап, намести тајмер на 10 секунди и тако снима кадрове.

"Носи се комплетна кућа, најбитнија је резервна гардероба, лекови. Увек имам два оброка у резерви. Понео сам шатор врећу, шерпу, супице. Био сам спреман да неких 25, 30, 35 дана да спавам у шатору", објашњава хуманитарац из Крагујевца.

Љубиша малог Илију, за чије лечење сакупља новац, не познаје, никада се нису срели, али то није утицало на његову одлуку да пешачењем покуша да га спасе.

"Имао сам три озбиљне ситуације"

Ни зима, ни киша немају баш никакав утицај на његов став па свако јутро, где год да преспава, почиње са "идемо даље".

"Имао сам три озбиљне ситуације. Једном је био снажан пљусак, где је шлепер могао да ме удари, једном сам осетио ретровизор аутомобила који је претицао, на руци", прича Љубиша.

Младић који хода и по магли и хладноћи застао је недавно само на трен, како би ослушнуо звона са Цркве Свете Недеље, која су се огласила у част његовог боравка у граду, у част онога што ради како би четворогодишњи Илија једнога дана могао да се игра са вршњацима, а да за почетак уради оно што тренутно не може - да хода.

"То је био један од најупечатљвијих момената, где ја излазим из цркве, где нема пуно Срба. Снажан је утисак када је свештеник дао знак да звоне звона у моју част", истиче Љубиша.

Одмора нема. Екипа РТС-а понудила је младом хуманитарцу и његовом другу да их повезе бар стотинак метара. Љубазно су захвалили и објаснили да је пешачење мисија. Док пешаче, кажу, добијају од људи осмехе и загрљаје, стичу нова искуства и сањају неке нове приче. Једну ће поклонити Илији.