Рад са децом некад и сад – професор Поткоњак има поруку за све будуће педагоге

Годину дана након крагујевачке трагедије, у београдском Дому ученика у привреди у Београду, професор доктор Никола Поткоњак започео је педагошки рад са децом - избеглицама. Данас га убрајају у највеће српске педагоге друге половине 20. века. У пензији је три деценије, има 98 година и на челу је Српске академије образовања.

Од пензионисања пре готово три деценије и мира који је нашао у Ужицу, супругином завичају, свакодневна рутина деведесетосмогодишњег Николе Поткоњака је обавезна шетња и читање штампе. Потом седа за компјутер који му је, каже, прозор у свет, и због деце која су далеко, и свакодневног научног рада - са јасном поруком будућим педагозима.

"Порука је да уче, да раде, да се труде да оно што науче да примене у пракси, али да у пракси сваком детету приступе на свој начин, свако дете је особа за себе и свако захтева свој приступ", истиче професор Поткоњак.

Морају да воле свој посао, децу, да прате савремена друштвена кретања.

Изузетно је важно и да стално проширују знања из педагогије, али још важније је васпитање за које je данас , у време онлајн наставе, све мање времена.

"Много је значајније ко носи та знања, ко је човек који та знања поседује, јер та знања могу да се употребе и позитивно и негативно", упозорава искусни педагог.

Професор Поткоњак није ни сањао да ће се бавити педагогијом већ техником, као његов земљак Никола Тесла.

Међутим, како није имао за гимназијску школарину уписао се у учитељску школу, стално се усавршавајући.

"Ако већ не могу да се бавим техником, већ морам педагогијом, да будем у педагогији бар нешто добро, да урадим нешто, да се трудим да будем међу најбољима. Кажу да сам успео", прича професор Поткоњак.

И то је неспорно, тврде његови студенти и потом колеге, о чему сведочи и неколико стотина библиографских јединица из педагогије чији је аутор, објављујући их и по пензионисању.

Проф. др Новак Лакета, докторанд професора Поткоњака, каже да његов ментор није допуштао да педагогија "постане слушкиња политике" и да је то његова велика заслуга.

"Он доказује да човек не може ништа учинити да не остари, али може учинити да не застари", наглашава његов дугогодишњи сарадник проф. др Младен Вилотијевић.

Сваки дан се мора на себи радити каже професор, заслужан и за оснивање учитељских факултета у Србији.