Мији Ђидићу, хероју са Кошара оболелом од посттрауматског синдрома, потребна помоћ

Мија живи с мајком, у веома тешким условима, у трошној кући која прокишњава. Једино примање им је социјална помоћ од 12.000 динара.

"Нешто раднем, али слабо, раднем нешто, кратим дрва и то слабо", каже Мија.

О Кошарама не жели да прича. 

"Ја га сада бријем, ја га купам, ја му оперем ноге, ја га обучем, нађем му ствари. Он никада сам не би ни ноге опрао, ни да се истушира. Не би да није мене. Никад. Ја тешком муком, јер нисам имала оверену књижицу. Доле неће да ми овере, а ја немам чиме да платим. Не знам како сам се сналазила за његове лекове", објашњава Мијина мајка Видосава.

Имао је 21 годину када је отишао на одслужење војног рока.

"Ја сам му био командир. Мија је био добар војник и примеран, и послушан, и храбар. Дошао је као здрав у војску, али је после борбених дејстава у Метохији 1998, где је био шест месеци на караули Кошаре, тешко оболео и има велике последице посттрауматског синдрома", каже некадашњи командир вода 125. моторизоване бригаде Бобан Остојић.

"За овај случај се није знало све док није изашао на интернет. Његови другари и борци који су били са њим на Кошарама избацили су тај снимак", наводи Андрија Ђорђевић из Борачке организације Брус.

Борачка организација и Општина Брус допремили су Мији пакете хране и дрва за огрев.

"Ми смо дошли да прикупимо сву потребну медицинску документацију која је потребна да Мија Ђидић добије статус војног инвалида. Обезбедићемо превоз до Крагујевца. Мија не зна, нажалост, где је Крагујевац. Мајка није у стању да га одведе, тако да смо ми преузели обавезу да му дамо сву могућу логистичку и техничку подршку", истиче председница Општине Брус Валентина Милосављевић.

Општина Брус покренула је иницијативу да се Мији и његовој мајци, која је и сама тешко болесна, сазида кућа како би имали пристојне услове за живот.