Абортус - чије је моје тело?

На улицама Шпаније, Италије, Израела пре скоро четири деценије жене су се бориле за право на абортус. А у то време редови за побачај су били уобичајена слика у београдском Народном фронту 1979. године.

Једна од жена снимљених пре 40 година каже да има два сина и да не жели више деце. Студенткиња која је тих дана посетила ординацију Народног фронта наводи да је имала већ два побачаја и да упркос томе није користила контрацепцију.

Легализација абортуса у тадашњој Југославији отпочела је 50-их година прошлог века, а завршена је 1974. када је право на побачај и званично уписано у тадашњи устав. Србија је тако постала једна од три земље на свету која је ово репродуктивно право имала записано у федеративном уставу.

А у телевизијском извештају пре четири деценије наводи се и следеће: "Најзад је загарантовано до тада ограничено право жене да буде свога тела господар. Комисије су укинуте. Југославија се налази на врху земаља са високом стопом абортуса. Годишње се у Југославији обави 300.000 побачаја, а у Социјалистичкој републици Србији 120.000 побачаја. Прошле године само је у Београду регистровано 50.000 прекида трудноће".

На питање каква је ситуација четири деценије касније одговара Александар Стефановић, директор Kлинике за гинекологију и акушерство у Вишеградској.

"Пре тридесетак година када сам ја почео да радим било их је овде на клиници чак и до 30 дневно. Бројке на нивоу године су биле у хиљадама, али с годинама тај број се смањивао, смањивао тако да смо 2017. урадили око 320, а у 2018. ко 280 намерних прекида трудноће. Последњих година имамо велики број приватних установа које су такође овлашћене да раде ове интервенције тако да то није добар показатељ о кретањима броја абортуса у Србији", наводи доктор Стефановић.

Званично се годишње у државим установама изведе око 17.000 прекида трудноћа. У збиру са приватним клиникама незванично је та бројка и до десет пута већа.

"Што се тиче приватних ту би требало можда увести неку стриктнију контролу или обавезу да се доставе подаци и тек онда емо имати представу о укупном броју абортуса у Србији. Раније смо имали много више млађих пацијенткиња које су прекидале трудноћу, међутим сада неки најчешћи профил пацијента који се јави за прекид трудноће је жена између 30 и 35 година", указује доктор Стефановић.

Годишње се роди око 65.000 беба, а статистика показује да на једну трудноћу дођу два абортуса. Незванично то најчешће раде жене које већ имају децу.

"Абортус је стадијум за који се жене не одлучују тако лако, и то је такође једна магла и једна манипулација женама. Та економија која се води кроз наше тело је најопаснија, и ту је замка, јер нико не доводио социо-економска питања, здравствена питања у центар пажње онога што се дотиче жена и што се дотиче свих нас", истиче Зое Гудовић из женског фонда "Реконструкција".

И зато је абортус прича која има две стране. Отуда свих ових деценија жустра полемика између, с једне стране активисткиња које не одустају од права да саме одлучују о свом телу и с друге стране свих оних који сматрају да тиме не одлучују само о себи. Већ и о потомству и читавом друштву.