Правоснажно одбијена рехабилитација Милана Недића

Апелациони суд је потврдио одлуку Вишег суда у Београду од 11. јула 2018. године, када је одбијен захтев за рехабилитацију Милана Недића.

Задатак првостепеног суда је био да утврди да ли је лице чија се рехабилитација тражи, услед политичких или идеолошких разлога било лишено слободе, а потом да ли је из тих разлога лишено и других права, те да ли су се стекли услови за утврђење ништавости судских или административних одлука, а чија ништавост је последица рехабилитације лица.

"Одатле је првостепени суд следећи овај задатак само на основу до сада историјски непобијених чињеница закључио да се нису стекли услови за рехабилитацију Милана Недића, председника владе коју је поставио окупатор Србије након капитулације Краљевине Југославије и њеног распада које је уследило услед непријатељског напада Немачке оружаном силом, а у међународним оквирима признату владу окупатор је нагнао у изгнанство заједно са владајућим монархом", наведено је на сајту суда.

Истиче се да је лице чија се рехабилитација тражи од стране окупатора постављена за председника Владе која је за време манадата помагала окупатору, не само у експлоатацији добара државе и радне снаге, већ у прогону свих оних грађана Србије који се нису сврставали на страну окупатора или нису делили његова политичка или идеолошка убеђења или се нису придржавали окупационих прописа, а о чему сведочи низ докумената. Лишен је слободе од стране Треће америчке армије, те не може бити говора да је лишење слободе Милана Недића извршено из политичких или идеолошких разлога.

Такође, изведено саслушање Милана Недића након његове интернације југословенским властима, све до извршеног самоубиства се не може сматрати да је учињено из политичких или идеолошких разлога, имајући у виду да је циљ овог саслушања био да му се омогући одбрана ради утврђивања његове невиности или кривица за злочине који су му били стављени на терет у вези са обављањем функције председника Владе.

Чињеница да је делу становништва помагао у ратним условима и многе спасао од смрти не може бити једина, довољна и пресудна за другачије пресуђење имајући у виду остале активности Милана Недића током трајања мандата председника владе коју је поставио окупатор, и током вршења функције министра унутрашњих послова, што је правилно закључио првостепени суд када је одбио захтев за његову рехабилитацију.

О конфискацији имовине

Када је у питању решење о конфискацији имовине, Апелациони суд налази да су неосновани жалбени наводи да је првостепени суд, уколико је сматрао да је то решење деклараторног карактера, требало да утврди да је Милан Недић лишен имовине без судске или административне одлуке, имајући у виду да је наведено решење донето у складу са Законом о конфискацији и Уредбом о Војним судовима и устројству и надлежности Војних судова, а да је утврђење ништавости решења којим је имовина одузета, последица у случају основаности захтева за рехабилитацију, а што у конкретној правној ствари није случај.

Апелацони суд, такође, налази да су жалбени наводи да се државна Комисија за утврђење залочина окупатора и њихових помагача није позивала у својим одлукама ни на један пропис без утицаја на другачију одлуку суда, имајући у виду да наведена комисија није орган који је доносио одлуке у кривичној или другој одговорности, већ је имала задатак да прибави доказе на околност деловања одређених лица што је био предуслов за спровођење кривичног поступка, односно одлуке комисије су органима тужилаштва служиле као основ за отварање истраге и нису прејудицирале одлуку, те задатак првостепеног суда у поступку рехабилитације није оцена правилности и законитости донетих одлука које се односе на лице чија се рехабилитација тражи.

Шта је утврђено током поступка 

У току поступка је, између осталог, утврђено да је Милан Недић рођен у Гроцкој, да је био ожењен и да је имао петоро деце. Син је са супругом и ћерком погинуо на железничкој станици у Смедереву 1941. године. Војну службу је обављао учествујући у српско-турском рату 1912. године, српско-бугарском рату 1913. и Првом светском рату.

У марту 1935. године именован је у Војни савет. Пред само избијање рата улази као министар у владу Цветковић–Мачек. Након капитулације генерал Милан Недић није спроведен у заробљеништво већ је био у кућном притвору у Београду.

У другој половини августа 1941. године, Недић је прихватио понуду да стане на чело Владе Србије. Задаци српске владе су детаљно образложени приликом постављења Милана Недића за председника Владе од стране окупатора. Немци су се одлучили за генерала Милана Недића јер су агенти Гестапоа пронашли "оригинални меморандум" који је 1. новембра 1940. године Недић упутио кнезу Павлу заступајући оправданост пријатељства и сарадњу са Немачком.

У току свог рада, Милан Недић, као председник Владе, а од 1943. године и као министар унутрашњих послова и председник Владе, истовремено је доносио бројне уредбе, наредбе и прогласе чији је циљ био подршка окупаторском режиму, спречавање и кажњавање свих оних који су устали у борбу против окупационих власти.

Држао је говоре у којима је величао Немачку, Хитлера, тражећи за Србију место у новом поретку са Хитлером на челу, позивао становништво на послушност окупатору, на одустанак од сваке борбе против окупатора

Чврсто је био опредељен за борбу против комуниста и свих оних који нису били његове присталице, било да се ради о припадницима Народноослободилачког покрета или заговорницима неке друге идеологије са којом се он није слагао, сматрајући их својим противницима.

Сарађивао је са окупатором на свим пољима свог рада. За време његовог рада, од стране окупатора је долазило до масовног стрељања цивилног становништва и повећања економске експлоатације Србије.

Одлазак из Београда и хапшење у Кицбилу

Генерал Милан Недић је био председник Владе до 4. октобра 1944. године, када је добровољно напустио Београд у пратњи шефа државне безбедности и представника Немаца који су му дали пратњу и борбено возило као обезбеђење.

Прво је боравио у Бечу, а потом са делом Владе се преселио у тадашњу Немачку, Кицбил – Тирол. У Кицбилу је одржао неколико седница своје владе надајући се да ће Србија још увек пронаћи место у оквиру Немачке.

Кретао се слободно све до доласка Треће америчке армије, која је хотел у коме је живео изабрала за свој боравак.

Милана Недића је ухапсила Трећа америчка армија 6. јула 1945. године у Кицбилу, а интерниран је за Србију 5. јануара 1946. године.

Краљевска влада у избеглиштву у Лондону, у децембру 1941. године, лишила га је чина генерала и прогласила га сарадником окупатора, савезници су га оквалификовали као сарадника окупатора и изручили југословенским властима.

Недићево самоубиство

У одсуству Милана Недића, Државна комисија за утврђење злочина окупатора и њихових помагача га је прогласила ратним злочинцем. Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача донела је 5. јула 1945. године одлуку за злочин чија је жртва Леонтина Краус, која је одведена на логор у Бањици и о чијој се судбини од тада не зна ништа.

Решењем Народног среског суда за трећи рејон града Београда од 31. јануара 1946. године Милану Недићу конфискована је и у својину Федеративне Народне Републике Југославије пренета покретна и непокретна имовина.

По изручењу југословенским властима против Милана Недића вођен је истражни поступак, на околност поступања и деловања тј. вршења функције председника Владе у време окупације Србије. Милан Недић је преминуо 4. фебруара 1946. године извршивши самоубиство.

Против Милана Недића није вођен судски поступак, те није донета ни судска одлука којом би био осуђен и лишен живота, слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу Закона о рехабилитацији.