Рамуш Харадинај, косовски "Рамбо" по трећи пут у Хагу

По други пут у скоро 20 година дугој политичкој каријери, Рамуш Харадинај ће премијерску канцеларију заменити судом, пошто ће га наредне седмице испитати истражитељи Специјалног суда за злочине ОВК. Харадинај је поднео оставку на место премијера и марта 2005, када је Хашки трибунал против њега подигао оптужницу за ратне злочине.

"У Хаг не иде премијер, него Рамуш Харадинај", рекао је Харадинај пошто је поново поднео оставку на место премијера. У Хаг је позван свега дан пошто је аустријска полиција на бечком аеродрому накратко задржала његовог млађег брата, Даута, због потернице коју су издале српске власти.

Животни пут Рамуша Харадинаја

Рамуш Харадинај је рођен 3. јула 1968. године у селу Глођане, на западу Косова. Као дечак, како је касније причао, желео је да постане астроном, а рану младост провео је попут већине својих вршњака у годинама испуњеним албанским демонстрацијама. Завршио је средњу школу и 1989. године одслужио тадашњу Југословенску народну армију. Лети је радио у Швајцарској, зими боравио на Косову, где је 1991. оптужен, али и ослобођен, због наводног учешћа у демонстрацијама.

Након суђења отишао је у Швајцарску, где се убрзо придружио Народном покрету Косова – организацији из које су у каснијем следу догађаја израсле Ослободилачка војска Косова и већина садашњих косовских политичких странака.

У Швајцарској је, како је после говорио, вредно "радио и тренирао кунг-фу", док је основна знања о војној доктрини прикупљао од швајцарских војника, али и током никада до краја неразјашњених "тренинга у Француској".

"Никада нисам био припадник Легије странаца", рекао је у књизи "Казивање о рату и слободи", издатој на Косову 1999. године. Током путешествија по Европи упознао је и прву супругу, Финкињу Јоану Карлсон, која у каснијем следу догађаја преузимала кључну улогу у успостављању контаката са западним дипломатама, посебно Американцима.

За разлику од осталих лидера ОВК, попут Хашима Тачија, Адема Јашарија, Азема Суље, али и Агима Чекуа, Рамуш Харадинај је до почетка 1998. године био поприлично непозната личност на већ прилично узбурканој косовској позорници.

Рат на Косову

За Рамуша Харадинаја, сукоби на Косову почели су, суштински, још 1994. године, када је уз помоћ браће Љуана и Шкељзена, организовао илегалан канал за дотурање оружја групи побуњеника названој "Дукађин". До средине 1998. словио је за локалног команданта подручја око родног села, али је убрзо затим постављен за команданта зоне ОВК и на том месту је дочекао крај рата на Косову.

Због бруталности и повремених успеха у борби против српских снага безбедности, Рамуш Харадинај је већ на почетку рата стекао статус ратног хероја. Његова група је временом расла и била укључена у низ акција против српске полиције.

"Харадинај је у раној фази сукоба испољавао све симптоме озбиљне параноје. Свугде је видео српске шпијуне, а у таквим осветничким акцијама убијена су најмање три Албанца", тврдиле су западне дипломате непосредно после рата, наводећи и конкретан случај Суада Ћораја из Дечана, убијеног јуна 1999. године.

"У септембру 1998. године практично смо изгубили рат против српских снага безбедности, али је тадашњи амерички изасланик Ричард Холбрук успео да испослује прекид ватре и долазак верификационе мисије, што нам је дало довољно простора да се припремимо за пролећну офанзиву", рекао је Харадинај у једном интервјуу.

"Морам да истакнем да је долазак верификатора био заиста необично важан догађај за Косово. Након офанзиве српских снага безбедности у септембру 1998. године, народ је полако почео да губи поверење у војску (ОВК), мислили су да нисмо у стању да испунимо задатке, јер се након повремених падова нисмо уздизали снажнији и спремнији, како се очекивало, већ смо се суочавали са тешкоћама у транспорту материјала и организацији уопште", причао је касније.

Током рата формирао је и специјалну јединицу "Црни орлови", која је у западним круговима словила за најбоље опремљену и обучену снагу унутар ОВК. Српски извори ту јединицу повезују са ратним злочинима, посебно са ликвидацијом српских цивила код Радоњичког језера. После рата, западни извори су ту јединицу повезивали са неколико снајперских напада на немачке војнике. Осим зрна у панцирима припадника Бундесвера, те акције остале су без последица, али и озбиљних истрага.

У сукобима са српским снагама безбедности погинула су му два брата, Љуан и Шкељзен, а Рамуш је био рањен у најмање два наврата.

Западни извори наводе да је Харадинај одиграо важну улогу у операцији прикупљања информација пре и током НАТО бомбардовања, те да је у компликованом процесу демилитаризације и прерастања ОВК у политичке странке и безбедносне снаге Косова био један од ретких лидера који је уистину могао да испуни све договоре и смири тензије настале због међународних захтева Албанцима да одложе оружје.

Управо због те харизме, која је заснована на чудној мешавини дивљења и страха потчињених, Харадинај слови за једног од најзначајнијих команданата ОВК. "Он је обичан психопата који је неретко тукао своје војнике како би задржао какву-такву дисциплину", наводи се у једном од безбројних поверљивих извештаја Косовске верификационе мисије ОЕБС-а с почетка 1999. године.

Српске оптужбе на рачун Харадинајевог ратног деловања садрже укупно више од 100 тачака, укључујући и убиство неколико десетина српских цивила чија су тела пронађена у Радоњичком језеру, недалеко од Глођана, крајем 1998. године.

Политичка каријера

После демилитаризације и трансформисања ОВК у "јединицу за борбу против елементарних непогода" названу Косовски заштитни корпус, постаје заменик команданта тих снага, али зарад политичке каријере напушта КЗК и формира Алијансу за будућност Косова – амбициозно замишљен политички покрет састављен од читавог низа мањих странака и истакнутих локалних политичара, укључујући и некадашњег комунистичког лидера Махмута Бакалија.

Оптужнице за ратне злочине, свакако, нису биле једини проблеми који су после рата мучили Харадинаја. Западне дипломате су његове политичке амбиције, у неколико наврата, неутралисале подсећајући на никада до краја расветљене пуцњаве недалеко од Дечана 2000. године, када је предводио групу од тридесетак припадника Косовског заштитног корпуса у нападу на ривалски клан Мусај, близак политичком концепту покојног Ибрахима Ругове.

Харадинај је том приликом рањен шрапнелима од гранате наводно испаљене из ручног бацача, али је после, како су западноевропски припадници Унмикове полиције тада говорили, "хистеричне интервенције" Американаца, прво хеликоптером пребачен у Бондстил код Урошевца, а затим у базу Рамштајн у Немачкој.

Пуцњава недалеко од Дечана која је, према речима очевидаца, личила на прави мали рат, у приличној мери је пољуљала углед међународне полиције на Косову, али и унела раздор међу разне западне обавештајне службе, које су 1999. и 2000. године биле активне на Косову, покушавајући да сукобљене групе које су деловале под окриљем ОВК ставе под какву-такву политичку контролу.

"То је суштински представљало увреду за нашу интелигенцију. Американци су покупили све доказе, укључујући и зрна извађена из зида око куће породице Мусај, а у бази Бондстил показали су нам нову, тек отпаковану, белу мајицу покушавајући, на тај начин, да покажу да Харадинај није рањен током инцидента", рекао је један од међународних полицајаца укључених у истрагу покренуту поводом напада на породицу Мусај. Неколико пута је најављивано да би се истрага о том случају могла обновити, али се то никада није догодило.

Током 2000. године, после најозбиљнијег у серији сукоба двојице најутицајнијих команданата ОВК, Хашим Тачи се на два месеца од гнева Рамуша Харадинаја "склонио" у Немачку.

Контроверзан је био и његов однос са Стивеном Шуком, Американцем који је својевремено био други човек Унмика и који је тврдио да је Харадинај "фактор стабилности на Косову". Њихов партнерски однос је био и предмет истраге централе Уједињених нација у Њујорку, али је остало нејасно да ли је та истрага икада доведена до краја.

Харадинаја већ годинама прати глас да је, уз незаобилазног Тачија, "кључни амерички човек на Косову", па није за чуђење што серија инцидената у које је Харадинај био укључен после доласка Кфора 1999. године, укључујући и песничење са руском патролом 2000. године, није нимало угрозила његов повлашћени положај у Вашингтону.

После избора 2004. године, у компликованој политичкој игри именован је за премијера Косова, али се на том месту задржао тачно 100 дана, пре него што га је Хашки трибунал оптужио за ратне злочине. Три године касније, суд у Хагу донео је ослобађајућу пресуду. Хашки трибунал судио му је још једном, од 2011. до 2012. године, а некадашњи командант зоне "Дукађин" поново је ослобођен.

Та два суђења пратио је читав низ контроверзи, укључујући и смрт неколицине сведока, а главни тужиоци Хашког трибунала, прво Карла дел Понте, а затим и Серж Брамерц у неколико наврата су, без резултата, упозоравали на проблем заштите сведока у суђењу Рамушу Харадинају.

Презиме Харадинај је током 2001. године често повезивано са сукобима у Македонији и на југу Србије. Као крунски доказ те тврдње, наводи се да се Рамуш Харадинај "лако одрекао" услуга свог главног војног саветника, некадашњег официра ЈНА Гзима Остренија, који је у Македонији имао исту улогу коју је претходно имао на западу Косова.

У таквом распореду снага, наводе западни обавештајци, Рамушов брат Даут имао је задатак да координише транспорт оружја и људства, како наводе Македонци, махом припадника КЗК, са Косова на територију Македоније. Даутов утицај на догађаје у Македонији неутралисан је тако што је пред изборе 2005. године осуђен на затворску казну због учешћа у мучењу и убиству четворице Албанаца после рата. Име Даута Харадинаја и даље се налази на америчкој црној листи особа које представљају опасност по стабилност у региону.

Осим у Македонији, Рамуш Харадинај је био активно укључен и у немире који су готово две године потресали југ Србије, те је у име албанских лидера, уз неизбежног Хашима Тачија, 2000. године на под притиском Американаца потписао Гњилански споразум, којим се Албанци обавезују на једностран прекид непријатељстава и расформирање Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе.

У нередима на Косову, када је током дводневног дивљања албанских екстремиста средином марта 2004. године убијено двадесет особа и протерано око 4.000 Срба, организације ратних ветерана ОВК, неколико мањих политичких странака и студентских покрета, листом блиских Харадинају означавани су као покретачи нереда. Међународна полиција и судство, међутим, нису успели да докажу директну везу тих организација са немирима.