Интервју: Оливер Ивановић

Лидер Грађанске иницијативе СДП оптужен је за ратне злочине почињене 1999. и 2000. године на Косову. Ивановића тужилаштво терети да је 14. априла 1999. године у Северној Митровици, као вођа српске паравојне полицијске јединице, подстицао групу подређених припадника паравојних снага полиције да почине ратне злочине против цивила.

За такве оптужбе запрећена је казна затвора од пет година до доживотне робије. Ивановић остаје у притвору до 26. октобра. 

Ивановић није желео да одговара на питања која се тичу здравственог стања и третмана у затвору, али ни на она о неразумевању, нападима и ударцима од Срба због залагања за дијалог, сарадњу са међународном заједницом, учешћу Срба у косовским институцијама. У затворској соби је сам. Два пута недељно право на посете имају чланови његове породице.

После седам месеци изашли сте из притвора, али не на слободу већ право у судницу. Како сте се осећали у тим тренуцима? Откуда осмех само мало пре читања оптужнице и вашег одбацивања кривице?

Пре седам месеци, као ни пре 15 година, нисам ни сањао да ми се може десити затвор. Водим живот који потпуно искључује такав сценарио, а поготово нисам могао очекивати да ће ме неко оптужити за национализам или екстремни шовинизам.

Грађани Северне Митровице, али и они из јужног дела, такође, могу лако да се сете (ако желе), мог понашања у свим могућим ситуацијама, почев од мог детињства, па до година када је дружити се са "овим другима" постало једнако непопуларно и на северу и на југу.

Ко ме имало познаје, не може да поверује у оптужбе, које су монструозне и потпуно исфабриковане. Снагу ми даје уверење да ћу све то доказати пред јавношћу и пред судом, и подршка породице, пријатеља и сарадника из СДП-а, али и изузетно значајна подршка Владе Србије, као и читаве јавности која није дозволила да се случај заташка.

Моји пријатељи и директор Владине Канцеларије, присутни у судници, додатно су ме охрабрили, па то више нисам могао а ни хтео да кријем.

Највише ме је плашила могућност да се у недоглед одлаже подизање оптужнице и суђење јер су се такве ситуације догађале. Анђелко Колашинац, председник Општине Ораховац до 1999. године, провео је у притвору више од четири године, и на крају је био ослобођен свих оптужби.

Сада то у мом случају није могуће. Или ће суд одбацити оптужбу или ће можда и сам тужилац одустати од оптужнице, свестан да ћемо се моји адвокати и ја снажно борити да дискредитујемо оптужницу, али и тужиоца у чије мотиве за овакву оптужницу нећемо за сада улазити. Очигледно је да су мотиви политичке природе.

Коме смета Оливер Ивановић?

Што је најапсурдније, сумњам да иза политичког договора о мом хапшењу, како би се створио политички баланс према Албанцима, стоје они који цене оно што радим.

У неколико великих суђења на Косову оптужени су Албанци, нема Срба. Еулекс мисија која има проблем са кредибилитетом међу Албанцима, а још више међу Србима, некако је закључила да је овај моменат прави да покаже избалансираност деловања, а требало је да ја послужим тој сврси.

После комплетне смене генерације српских политичара на Косову, настале током деведесетих и нарочито после доласка међународних мисија, остао сам готово усамљен.

Битан елемент за мој "избор жртве" јесте да после 2012. нисам у власти, а и не припадам ни једној јачој политичкој партији. Процена је била да ни Влада Србије нема неки јак интерес да реагује; да ће становништво на северу протестовати, па на крају и одустати; да ће јавно мњење у Србији држати интерес за ову тему, за неколико дана, највише недељу или две. И све су погрешили.

Нису ме сломили нехумани третмани, Влада Србије је оштро реаговала, председник Николић је о мом случају говорио у Савету безбедности Уједињених нација, медији су непрекидно пратили, а 17.000 потписа је прикупљено за само недељу дана. То ме је охрабрило, то ми је вратило осмех.

Имам за кога да се борим, јер ово јесте превасходно борба да са себе скинем љагу и срамоту, али истовремено се одбраном борим да више никада не буде оваквих политичких нагодби и политичких хапшења и како би Срби напокон добили неопходан мир и сигурност.

Вратимо се у 1999. и у период на коме је оптужница базирана, време када је мали број преосталих Срба на северу Косова и Метохије бранио територију после повлачења војске и полиције.

Да је било ко из Еулекса хтео да поступи професионално, проверио би да ли сам и где радио 1999. године и одмах би закључио да су приче ексцентрика из Митровице потпуно бесмислене. Био сам заменик директора "Фероникла" који је трећа компанија по величини на Косову, и то од јесени 1998. године.

Они који знају било шта о нашем политичком систему, знају да се директори и много мањих, безначајних предузећа не укључују у резерву, осим у случају општег напада, а бомбардовање НАТО-а није био такав случај.

Да је било ко хтео истину, могао је да поразговара са било ким од око 200 ангажованих радника "Фероникла", који су могли да ме сретну сваког дана у Приштини (где ми је била канцеларија) или у Глоговцу где је била топионица.

Радници, портир, секретарица, возач, сарадници, људи из пословних банака и других предузећа са којима сам имао свакодневне контакте могли су да потврде оно што говорим. Али њима није до истине. Хоће један вредан "српски скалп" без обзира на цену!

Кад је НАТО ушао на Косово, почело је насиље над Србима, које до зуба наоружани војници Кфора нису смели, или нису хтели да спрече! Људи у Митровици нису хтели да тек тако дозволе да буду отерани, а ја сам био у страшној дилеми шта да урадим. 

Одлучио сам да помогнем људима тиме што ћу пробати да их уразумим, усмерим на упорну политичку борбу, сарадњу са странцима у КФОР-у и УНМИК-у који су се у том тренутку показали као изразито проалбански настројени, са предрасудама о Србима и са решеношћу да лако и брзо реше проблем, "уведу нам демократију" и формирају институције, па да оду даље у неку нову мисију!

Кључ свега је успостављен контакт са међународним мисијама и стално инсистирање на заштити преосталих Срба. Много инцидената изазивају углавном агресивни Албанци којима се у стратешке планове никако није уклапало да Срби остану у северној Митровици и Звечану док би евентуално могли "толерисати" останак Срба у Лепосавићу и Зубином Потоку, али само у знатно мањем броју.

Стални инциденти, повреде, страх и фрустрације Срба кулминирају јануара 2000. године, а поготово почетком фебруара.

Прво је "зољом" из заседе нападнут конвој Срба из Сувог Грла и Бања (Општина Србица) у УНХЦР-овом аутобусу, који је пратио оклопни транспортер КФОР-а. Убијена су два Србина, а пет их је тешко рањено.

То је изазвало велико узнемирење у Митровици и на северу, а онда је у вечерњим сатима бачена бомба на кафић "Белами" у северном делу и том приликом је тешко повређено више од 15 младих Срба. Све потискивано незадовољство је, просто, експлодирало. У нередима који су трајали неколико сати, убијено је десетак Албанаца.

Таква ерупција могла је бити спречена правовременом реакцијом и распоређивањем 400-500 војника КФОР-а на све кључне тачке у Митровици и на тачкама раздвајања две заједнице. КФОР и УНМИК полиција су потпуно били збуњени, тако да готово и није било њихове реакције.

Ја за то никако не могу бити крив, а то ми се ставља на терет! И пре и после тог догађаја мислио сам да са Албанцима морамо и можемо разговарати, али не тако што ће нас протерати са Косова, па са Србима "преговарати" о евентуалном повратку.

Циљ Албанаца да се уз помоћ НАТО-а и њима наклоњене међународне заједнице на брзину постигне жељени статус – независност, угрожен је опстанком севера и, што је још горе, по њиховом мишљењу, тај север се окренуо разговору са читавом међународном заједницом тражећи мирно решење. То је било потпуно нетипично за Србе из деведесетих и дало је резултат.

Мало по мало почео се мењати клише о злим, насилним Србима који угњетавају Албанце и о Албанцима који су под Србима много пропатили и имају право на мало освете. То ми не могу опростити од тада до данас!

Нема територијалног интегритета ни целовитости Косова, ако то не важи за територијални интегритет Србије! Не могу ми опростити што сам се јавно, и у присуству странаца, па и Американаца, залагао да Хашки трибунал буде место где ће се утврдити ко је крив за убиство Срба – најчешће цивила, неретко жена и старих, једнако онако како су албанске, хрватске, бошњачке жртве тражиле и нашле задовољење.

Али поново морам да нагласим, мислим да моји греси не би били довољни да се није појавила потреба да се у овако политички остељивом тренутку направи политичко-етнички баланс.

Срби су поново у парламенту, баш као и Ви са "Коалицијом повратак" 2001. године. Та идеја је тада пропала. Схватили сте да сте, како сте тада говорили, само део новог косовског политичког декора, и зато сте напустили парламент. Да ли је та идеја да Срби треба да буду у косовским институцијама коначно сазрела?

Када сам 2001. године, супротно мишљењу већине неповерљивих Срба, тврдио да се морамо сретати и да су заједничке институције најбоље место, изазавао сам лавину незадовољства и отпор људи.

Нисам био наиван да очекујем драматичан напредак у односима Срба и Албанаца, али сам се надао малим помацима, што би макар мало поправило услове Срба који су остали да живе на Косову.

То су странци умели да цене, јер је давало наду да ће доћи до смиривана стања и да ће почети процес помирења.

Многи међународни скупови, много високих делегација, председника држава, премијера, министара и небројено много других дипломата давали су прилику да стрпљиво понављам нашу, српску причу, разбијем предрасуде, тражим равноправан третман, нудим политичка решења, идеје, о којима сам претходно дискутовао на свим нивоима власти у Србији, без обзира на то ко власт чинио у том тренутку.

Тако се родила и идеја о децентрализацији по мери Срба, још давне 2000. године, као и многе друге идеје које нису одмах и лако биле прихваћене.

Данас је ситуација много другачија, рекао бих повољнија, осим чињенице да ситуацију пратим из затвора. Само уређена Србија, политички стабилна, економски јака може бити и у међународним односима кредибилан партнер. Таква Србија може да нам помогне да овде опстанемо. Овај народ има једну жељу – да остане, али то није увек довољно.

У садашњим околностима пред српске посланике поставља се озбиљна дилема – да се определе између сарадње са Харадинајем или са Тачијем. За кога да се определе и да ли је могуће да изаберу своје, односно интересе српске заједнице?

Скупштину и Владу не могу да формирају а избори су били пре неколико месеци. Три председника општина (од 38) су у притвору. Политичка убиства, одлазак пар стотина углавном младих људи да се боре у Сирији и Ираку. Непотизам и корупција, организовани криминал, протести пољопрвредника и радника који дуго не примају плате, све то даје врло суморну слику.

У таквој ситуацији "Српска листа" са девет посланика, а можда још некима, који се могу прикључити, може бити важан политички фактор.

Институције Косова су за Албанце институције независне државе, али их "Српска" јавно третира као покрајинске и то је прва одредница политичког става од којег се не сме одустати.

Интерес Срба је да кроз уставне промене на Косову обезбеди сигурну заступљеност, и одлучујућу улогу. Постоји озбиљна резерва међу Албанцима око одлучујуће улоге "Српске " у формирању владајуће већине. 

Више преговарања у раној фази одлучивања, уважавање осетљивости Срба на неко питање, повећање физичке и правне сигурности Срба, стварање услова за економску перспективу и повратак протераних. То је остварљив план, потпуно реалан, и није преамбициозан чак ни за коалицију која је прилично некохерентна са великим разликама и не дугим роком трајања.

Уз подршку Владе Србије и међународних представника на Косову имамо шансу да нешто променимо набоље.