"Balkanski bum" u NBA – odakle toliko igrača sa tako malog područja?

Kon je u želji da što bolje spozna magiju najpodonosnijeg područja za košarku, došao u Beograd i putovao do Sarajeva i Ljubljane kako bi kroz razgovore sa bivšim igračima, trenerima, funkcionerima i novinarima izvukao važne zaključke.

"'Balkanski bum' NBA lige se širi i dalje od nekoliko momaka po imenu Nikola (Jokić, Jović, Vučević). Tu su Dragić, Nurkić, Šarić, Marjanović, par Bogdanovića i mnogi drugi. Igrači iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore nalaze se u sastavima širom NBA lige. Ukupno 14 od 450 sadašnjih igrača lige su iz bivše Jugoslavije, a dvojica najpoznatijih su, naravno, Jokić i Luka Dončić – Slovenac za koga se čini da će jednog dana krenuti Jokićevim stopama kao sledeći Balkanac koji će osvojiti MVP NBA lige", piše Kon u uvodnim pasusima.

"To su male zemlje. Ako saberete populaciju bivših jugoslovenskih naroda, ona je i dalje manja od Floride. Ipak, čini se da ne možete da gledate NBA utakmicu, a da ne vidite bar jednog igrača čije se prezime završava na '-ić'", ističe Kon.

Autor teksta je dao širok istorijsko-sociološki kontekst sa detaljnim objašnjenjem koliko je jugoslovenska škola košarke bogata medaljama i legendarnim imenima, članovima "Kuće slavnih". Nije izbegao ni pominjanje rata kao važan faktor u promeni sistema iz kog su nastavili da izviru novi talenti.

Prvi faktor koji je naglasio, uvideo je tokom šetnje Beogradom.

"Provedite dan šetajući ulicama bilo kog grada u ovom regionu, i primetićete to. Ja sam visok 195 cm i šetajući Beogradom tog prvog dana vidim mnogo ljudi viših od mene. Prosečan Srbin je 180 cm, pet centimetara viši od prosečnog Amerikanca. U Crnoj Gori, koja je nedavno proglašena najvišom državom na svetu, taj broj je za dva i po centimentra veći. Prosečan Crnogorac je viši od 81 posto američkih muškaraca", piše Džordan.

Zapanjila ga je svestranost naših igrača i to kako bez obzira na poziciju, uče kompletnu košarkašku tehniku. Za razliku od SAD, gde se visoki momci odmah "guraju" pod koš.

"Pitao sam nekoliko ljudi zašto je to tako. Šta je to sa kulturom, ili samo opštom filozofijom trenera, što je dovelo do toga da igrači od 210 cm nauče veštine beka još od '70-ih. Nisam mogao da dobijem konačan odgovor. Nekoliko ljudi je ukazivalo na komunističku prošlost Jugoslavije – na jednakost svakog igrača koji uči svaku veštinu, sve to na ovaj visoko strukturiran, disciplinovan način", pojašnjava Kon.

Prateći istorijski tok teme o kojoj piše, došao je do perioda posle rata. 

"Tokom i neposredno posle ratova, vrhunski igrači sa Balkana otišli su da igraju u drugim ligama širom sveta. Tako se dogodilo nekoliko stvari: (1) Mlađi igrači su ušli u uloge u klubovima u kojima su nekada bili veterani, ubrzavajući njihov razvoj. I, (2) treneri su počeli da se vraćaju u region, vraćajući na svoje mesto istu vrstu infrastrukture koja je proizvela zlatnu generaciju pre rata. I tako dobijate četiri ol-stara iz istog ratom razorenog dela sveta, sve sastavljene u razmaku od jedne decenije. Uključujući jednog od najdarovitijih ofanzivnih čuvara koje je igra ikada videla", piše u tekstu.

Ništa se ne može bez ljubavi. 

"Ali izgleda da ima nešto u ovom regionu. Bilo da je u pitanju kvalitet treniranja, duboko ukorenjeni osećaj za inat ili samo činjenica da su ljudi ovde zaista visoki. Definitivno znam da postoji neverovatna ljubav prema igri, kuda god da krenete. I više od toga, postoji ljubav prema načinu na koji je igra povezala ljude, čak i tokom najbolnijih trenutaka njihovih života, čak i tokom rata", uviđa autor. 

"Iako je sadašnja generacija balkanskih igrača odrasla u nezavisnim državama, u rasparčanim ostacima Jugoslavije, svi oni potiču iz iste loze velikih igrača i trenera.

I to je, više od svega, ono što su mi ljudi isticali tokom mog boravka na Balkanu. Da ovaj bum balkanskih talenata nije nastao niotkuda, da je ukorenjen u istoriji, na terenu i van njega, koji je omogućio karijere poput Jokićeve i Dončićeve i mnogih drugih", zaključio je Kon.