Partizanov ritam i bluz

Ritam je brzina kojom se kreće lopta na fudbalskom terenu. Kao takav, naravno, razlikuje se od tempa, koji predstavlja brzinu kojom se menja posed tokom utakmice (što ga, dakle, često čini posledicom ritma).

Najbolje ekipe na svetu, one koje to žele da budu ili one koje prosto žele da igraju organizovan fudbal, imaju jasnu nameru da kontrolišu ritam. Nekada uspete više, nekada manje, apsolutno nikada nije lako, ali to je uvek i neizostavno cilj.

Nažalost, Partizan u meču sa moldavskim timom u tome nije uspeo. Rezultat je slaba partija. Rezultat je i kraj evropske sezone za crno-bele.

Vredi istaći da je ovo problem koji nije nov za Partizan, da postoji već neko vreme i da postoji za vreme trenerovanja nekolicine stručnjaka. Nikome se određeno ne može pripisati - niti bi to bilo preterano korisno. Praktično je endemski u Humskoj, u većoj ili manjoj meri. Ali kao takav je i ozbiljniji...

Kako god, protiv Šerifa toliko je bilo važno da ovo funkcioniše. Partizan nije smeo da bude brži nego što je bilo potrebno ili, pak, u drugim situacijama, sporiji nego što bi trebalo.

Sukcesivne tranzicije (oni periodi utakmice kada se timovi praktično smenjuju u jurišanju na gol protivnika koji nije namestio odbranu) se smiruju spuštanjem ritma, kontinuiranim napadom koji, ne samo da dozvoljava igračima da se umire i ”nadišu”, već i daje priliku ekipi da organizuje strukturu koja će joj pomoći kada naredni put izgubi loptu.

Partizan je dva gola primio nakon što je izgubio loptu, jureći kada nije bilo vreme za tako nešto, potpuno nespreman da reaguje kada loptu izgubi. 

Naravno, bilo je kvalitetnih stvari u igri Partizana, retko kada ih nema... Beogradski tim je igrao u standardnom 1-4-2-3-1 sistemu, braneći se u srednjoj zoni i pokušavajući da brzim napadom ugrozi gol protivnika. Moldavski tim igra sa dosta visoko postavljenim bekovima u drugoj fazi poseda i, po gubitku lopte, inicijalne defanzivne pozicije Partizanovih bočnih napadača daju im savršenu putanju u ofanzivnoj tranziciji.

Šerif daje određeni prostor rivalu i Partizan je to sjajno koristio. Tako je stvorio sve prilike, tako je postigao gol.

Ali problem sa tolikim oslanjanjem na tranziciju u ofanzivnom smislu jeste taj što ste ranjiviji u defanzivnoj tranziciji, onda kada protivnik ”otkine loptu”. To su oni momenti kada bi svi na stadionu, niko više od igrača, žarko želeli da se sve umiri. Ali tada je prekasno - tada o tome odlučuje protivnik.

Ritam, naravno, mora da se kreće u oba smera. Postoje jasno definisani i označeni momenti kada se on diže, kada ekipe, u fazi pripreme završnice, stvore uslove da potpuno ugroze gol protivnika. Ali sve to mora da se pripremi i da se - opet ta reč, ne možemo da pobegnemo od nje, mora da je jako važna - organizuje. Da, mora da se organizuje...

Poraz Partizana u nokaut fazi evropskog takmičenja ne bi smeo da bude neuspeh jer je uspeh već postignut igranjem te nokaut faze. Crno-beli su imali uspešnu evropsku sezonu, nedvosmisleno.

Ali problemom bi ipak moglo da se smatra to što fudbal u Srbiji, koji oličavaju oni njegovi najveći predstavnici (znate koji su to), u kojima uvek igraju veoma kvalitetni i talentovani fudbaleri, konstantno ide mimo onog pravca u kojem se kreće moderni fudbal.

Samo što, u ovom slučaju, pogrešan pravac kretanja automatski povlači, između ostalog, i pogrešnu brzinu kretanja...