"Posetioci" iz RTS-a na finalu Lige šampiona: Selo moje lepše od Pariza

...

U prvom tekstu posvećenom ovom putovanju, mogli ste da pročitate "kako je u Švici", dok je u drugom tekstu bilo reči o samom meču, ali i o razgovorima sa Havijerom Zanetijem  i  Alesandrom del Pjerom. 

U tekstu koji je pred vama, trećem po redu, vodimo vas mračnim ulicama Pariza te noći nakon finala Lige šampiona... 

...

Iskusan kockar će vam reći da se sa dobrog talasa ne silazi. Kada ide, kad hoće, kad se sve otvara, onda se jaše talas i ne puštaju se uzde. Isto tako svaki kockar zna da će se taj talas u nekom trenutku razbiti o stene i nestati u pesku... SAMO ne ume da prepozna trenutak kada talas dostiže vrhunac i postaje ga svestan tek na kraju, kada je prekasno... 

Naš talas sreće nosio nas je od Beograda (11060) do Francuske, kroz Bazel, krajičak Nemačke, sve do krajnjeg cilja – finala Lige šampiona i "svete" trave Stade de France. 

I sada, kada je sve gotovo i kada se sve ovo može lane zvati, mogu jasno da mapiram tačan trenutak u kojem se naša sreća promenila – dva-tri sata pred početak meča, u mračnom tunelu između dve tribine, koji vodi do improvizovanog studija kraj terena.

Kako nas je o'ladio (prvo zahlađenje ove večeri) Stiven Džerard (fudbalski heroj mog detinjstva), naslutio sam da sada kola kreću na drugu stranu, ali sam se pravio da je to samo saplitanje, poput onog sa pogrešnim kartama.

Kako je vreme odmicalo te vetrovite, prevrtljive i drske pariske večeri, sve je manje bilo prostora za potiskivanje.

Pronašao sam put od novinarske lože do srca Kopa, želeći da odatle gledam meč i osetim energiju skauzerske mase. A kako Liverpul nije postigao ni gol, ostao sam uskraćen za tu Reiki seansu kada lopta Salaha ili Manea završi u mreži.

Ako mi je za utehu (a zaista nije), ostao sam dosledan svojoj mini-tradiciji: odbranio sam reputaciju i dosadašnji učinak – četvrti put gledam Liverpul uživo, sva četiri puta je izgubio. Već mi iz društva poručuju da od toga napravim biznis – da pošaljem svoju statistiku Mančester sitiju ili Čelsiju, pa da mi obezbede godišnju kartu za Enfild, smeštaj, plate nešto u nafti i topli obrok...

Ali dobro... Navijači Liverpula ne bi bili to što jesu, da porazi mogu da poljuljaju ljubav i strast. Nije uvek bitan cilj, već samo putovanje.

A kada smo kod putovanja, sada kada sam olakšao dušu i podelio ličnu liverpulsku tragediju, možemo da nastavimo dalje, ulicama Sen Denija i Jelisejskim poljima, kuda smo, suprotno pesmi koju sam zdušno pevao pre bezmalo pola sata, koračali sami nakon poslednjeg sudijskog zvižduka u Parizu...

"Lešinari" nad Sen Denijem i osvajanje Trijumfalne kapije

U metro smo ušli iz drugog pokušaja. Krenuli smo ka stanici i shvatili da ne možemo ni 20 metara da napravimo.

Vratili smo se na stadion da sačekamo da se raziđe gužva, pa Jovo nanovo...

Do stanice smo imali nekoliko minuta hoda ulicama Sen Denija, kroz raznolike arome lakih droga i kroz horde lokalnih "lešinara", koji su, nasađeni na skutere i zidiće, vrebali priliku kod pijanih Engleza ili Španaca.

Novčanik i pasoš u prednji džep, ranac zakopčan i na oku, pa polako u metro...

Odmah na ulazu je policija ispitivala starijeg čoveka krvave slepoočnice, koji je nekome izgledao kao lak plen, pa je izvukao deblji kraj ove večeri.

Mladi policajac sa automatskom puškom u jednoj ruci, vešto je drugom smotao jednog od lokalaca.

Kako smo ulazili dublje pod zemlju francuske prestonice, brigu o ličnoj svojini i dokumentima zamenila je briga o otpornosti donjeg dela abdomena na čelik.

Kordon policije nam nije dozvolio da mrdnemo gotovo sat vremena iz hola metro stanice. Nervoza među zgužvanim narodom je rasla iz sekunde u sekund, dok su posebne jedinice policije trčale na jednu platformu, pa na drugu, uredno "čekirajući" njihov bus-plus na ulazima...

Nervozu je odagnala manja grupa policajaca, koja je munjevito prošla kroz masu, ne skrećući pogled, privodeći još jednog mladog lokalca sa površine. 

Dok ga je policajac držao pribijenog uz keramikom obložen zid stanice, on je kao detlić udarao glavom u savršeno bele pločice, vikao nešto na francuskom, sve dok ga nisu sklonili od očiju drugih i uneli u posebnu prostoriju na stanici.

Kada su nas konačno pustili, sišli smo na platformu, pa jedva u voz.

U voz nije mogla igla da stane. Toliko je ljudi bilo da nismo morali ni da se držimo za rukohvate, a u jednom trenutku voz nije mogao da krene sa stanice dok određen broj ljudi nije izašao.

Trebalo je da presednemo na drugu liniju metroa, ali kako je užasna organizacija ovakvog događaja prvo dovela do odlaganja meča, a potom i višesatnog kašnjenja u povratku, ovo je bila naša poslednja vožnja metroom ove večeri – metro se zatvara i ne radi do 5.30.

Naš smeštaj je bio prilično udaljen – prvo dvadesetak minuta metroom, pa još toliko autobusom, pa, na kraju, nekoliko minuta pešice. 

U novonastaloj situaciji, moja ideja je bila da odemo do Jelisejskih polja – evropskog centra luksuza, kako bismo na najkulturnijem i, pretpostavio sam, najsigurnijem mestu u gradu, dočekali zoru i prvi voz. 

Oh mon dieu... Kakva greška u koracima, kakav danak neiskustvu, kakav pucanj u zdravo koleno...

Nedavno sam pročitao negde da je reč praskozorje najlepša reč u srpskom jeziku. Da pitate Francuze, siguran sam da njihovo praskozorje nije ni u prvih milion, sudeći po svitanju koje smo mi dočekali smucajući se po mračim ćoškovima, gde ne dopiru svetla Grada svetlosti. 

Dok smo, poput šerpasa u trijumfalnom pohodu na Trijumfalnu kapiju, izlazili na površinu noseći sve svoje na leđima; projektujući svežu letargiju zbog poraza Liverpula; sa listovima kao u Safeta Sušića; u nekoliko navrata mi je, sa oštrim vetrom, provejavala i misao da nećemo istrajati u usponu.

Koliko je policije bilo po ćoškovima – "kornjače" za razbijanje demonstracija – pomislili smo da se na ulicama odvija nova La Revolución francesa.

Momci su, u čoporima poput hijena, saletali svaku devojku koja bi prošla ulicom – zviždali, dobacivali, prilazili... A reakcije tih devojaka su govorile da je, kako bi to Muta Nikolić rekao, "sve to normalno".

Na svakih dvadesetak metara je bila bar po jedna situacija na ivici incidenta, pa smo, ne znajući jezik, niti bilo koga u gradu, a na kraju krajeva, ni preciznu lokaciju, izabrali naizgled odličnu stratešku poziciju – rešili smo da se sakrijemo od vetra u zastakljenoj bašti jednog restorana brze hrane, na budnom oku organa reda, odakle nam se pruža pogled na sve prilaze. 

"Batica" i "hijene" sa Jelisejskih polja

Primetio sam krajem oka kako jedan momak (nazvaćemo ga Batica – lakše je za nastavak teksta, a i biće efikasno na kraju njegove priče, obećavam), severnoafričkih korena, kako razgovara sa nekim krupnim devojkama na drugoj strani ulice.

Batica – bez kose, ali izuzetno reprezentativne brade, u uskim belim pantalonama i ultralakim šimikama, odustao je od nezainteresovanih devojaka, prišao nekim momcima i izljubio ih prijateljski...

Posle nekoliko minuta, kada smo već zaboravili na Baticino bitisanje, čuli smo neku gungulu pred našom baštom.

Bacili smo pogled preko ograde i videli dva sitnija momka kako se raspravljaju sa Baticom, na nefrancuskom dijalektu.

Glasniji od njih dvojice prešao je ubrzo na argumentovanje udarcima, dok je antiheroj ove naše priče držao ruke (u kojima je držao telefon) u vazduhu i uzmicao, jasno pokazujući da ne želi sukob.

Ali, kako su se momci okuražili nepružanjem otpora, Batica je elegantno spakovao telefon u džep, a onda spakovao i onom lakom šimikom mawashi geri u plećku, a potom i u glavu ovom najratobornijem.

Nesrećnike je spasila policija koja je dotrčala sa obližnje raskrsnice, dok je naš Batica, alžirski pritajeni Remi Bonjaski iz osmog arondismana, uhvatio maglu, u čemu su mu još jednom bile od pomoći – praktične, lagane šimike.

Ova dvojica su, pokušavajući da sada izbegnu batine od policije, počeli da pokazuju prstom ka poslednjem mestu na kojem je viđena Batičina silueta i, koliko smo shvatili, tvrdili da im je ukrao telefon.

Pomalo zapanjen Batičinom spremnošću, pokušavao sam brzinski da se prisetim neke kate sa treninga karatea iz prvog osnovne, jer, molim lepo – ne bi se ni Batica kačio sa nama da zna da imam narandžasti pojas!

Iči-Ni-San-Ši...

Dok sam se preslišavao u sebi, tri pripita momka su se u dobrom raspoloženju dogegala do obližnje stanice, samo par metara od poprišta taze završenog sukoba. Ali, njihovo raspoloženje se u sekundi promenilo...

Počeli su da maltretiraju jednog momka na stanici, a povod je bio, opet ako smo dobro razumeli, neki kusur koji ovaj nije vratio.

Posle par sekundi su fokus prebacili na jednog od posmatrača, koji se glasnije smejao, pa su, poput učiteljice (ne i njenim metodama) pokušali da ga ubede da sa svima podeli šta je tačno smešno, pa da se svi nasmeju. 

Pošto smo skapirali da smo zaseli u Medison skver garden francuskih uličnih boraca, a i kako je obližnja jedinica napustila položaj, rešili smo da načinimo sledeći strateški potez koji vodi daljem napredovanju – povlačenje!

Krenuli smo nizbrdo i mimoišli se sa jednom jačom jedinicom "kornjača", i tada se dogodio momenat na koji sam izuzetno ponosan i smatram ga najvećom pobedom koju nosim iz Pariza.

Kako nikada nisam mogao da se kontrolišem u situacijama u kojima se ne sme smejati, pogotovo kada ljudi padaju (znam, užasno je); saplitanje mlade policajke pred mojim nosem me stavilo na ozbiljan test.

Izustio sam: "Op...", ali sam momentalno sastavio zabrinut izraz lica i mačeće okice, čime sam, verovatno, kupio ovu družinu da ne sastave mene, a verovatno pride i Nikolu, ni krivog ni dužnog.

Nastavili smo još nekoliko stotina metara i smestili se na klupu pored najvećeg i najstrašnijeg voda policije koji smo ove večeri videli. Preventivno smo se predstavili kao novinari i kô bajagi radoznalo upitali kad se otvara metro, iako smo znali da ima još dobrih sat i po...

Uprkos tome što je "termometar" na telefonu pokazivao sasvim dovoljnih desetak stepeni, unutrašnji organi su govorili da se nalazimo na Pešterskoj visoravni. U januaru.

Dok mi su nam bubrezi zviždali na vetru po Jelisejskim poljima, Nikola je došao na ideju kako da se ugrejemo – da uđemo u noćni bus. Što pre. Za bilo gde.

Smrzavanje još dobrih sat i kusur vremena, ali na oku organa reda? Ili se utopliti, i istražiti čari noćnog prevoza?

Ja sam bio za to da ipak cvokoćemo još malo, ali je Dupli Džoni (dva duksa, dva šala, dva para čarapa) na granici hipotermije prelomio...

Kao kockari sa početka teksta, mi smo odlučili da odigramo all in, ali ovaj put sa oskudnom dvojkom i sedmicom u rukama.

La vie en noir – autobus za Stonehearst Asylum

Kako je majstor otvorio vrata naše pariske dvojke (ide u krug), bilo je jasno da ovo, zamislite, nije naša ruka.

Autobus izopštenih, kojem je, iako ide u krug, ishodište Stonehearst Asylum, izgledao je kao autobus koji je upravo izašao sa seta filma Tima Bartona.

Jedan putnik podsaharskog porekla vodio je srdačan i prijatan razgovor sa samim sobom. To se dalo zaključiti iz širokog osmeha i kristalno belih zuba, svetlijih od moje budućnosti.

Drugi se žučno svađao sa prozorskim staklom, a potom mu i delio ćuške otvorenim dlanom, dok je istovremeno vikao i šutirao kolica za pijacu, koja je vucarao sa sobom.

Treći je vodio bitku sa nekakvim prezačinjenim punjenim kebabom i jurio ga po sedištu, jer je svaki čas napuštao ambalažu.

Četvrti je ušao sa plastičnom čašom punom piva, pokušavao je da pije u krivinama, ali se to, iznenađujuće, nije pokazalo kao dobra ideja, jer je uporno završavalo na njegovom duksu. Da ova zavada sa pivom bude još interesantnija – on je tvrdoglavo brisao rukom prosuto, držeći do svog dostojanstva, znajući da nije pristojno ići međ ljude isflekan.

Mlađa grupa razgovarala je na severnoafričkom jeziku pijane priče, dok je jedan putnik (ne treba spominjati da je i on poprilično dopingovan), išao kroz autobus i njuškao (!?) ljude.

Ipak, našu pažnju kupile su tri devojke, od kojih jedna bosa Pepeljugica i nije baš svesna da je u autobusu. Zapravo, nije svesna da je među živima.

U jednom trenutku, njen organizam je poželeo da podeli sa ostatkom ove vesele ekipe baš sve lepe trenutke kroz koje je, hronološki, prošla pre nego što je utonula u bezbrižan san.

Drugarice su je ispustile, ona je pala... Tačnije – padala, jer je to trajalo. Telo se kolebalo na koju će stranu – malo levo, pa desno, dok konačno nije parkirala čelo na patos ove naše zgodne dvojke, ispraćena šarmantnim uzvicima drugarica – Oh là là! Oh là là!

Kap (u ovom slučaju mnogo više kapi) je, izgleda, prelila čašu! Devojke su morale napolje, a kao najbliži mestu zločina, među krupnijima u autobusu i kao, možda, jedini koji je obraćao pažnju na svet oko sebe i nije gledao samo svoja posla, podrazumevano je bilo da baš ja pokažem devojkama put do izlaza (čitaj – da je iznesem sa poda napolje).

Dok sam je nosio, glasno sam poručio nešto Nikoli, nešto što ne smem baš na ovom mestu da napišem, ali nešto što mu je jasno govorilo da je kakvoća ovog našeg bromance-a na ispitu. I to onom avgustovskom, sa kojeg nema nazad.

Devojke su mi zahvalile (ove koje su, koliko-toliko, bile u stanju da govore), otresao sam ruke – onako majstorski, dlanom o dlan i vratio se na svoje mesto u autobusu odbačenih.

Ćutke smo gledali šta je sledeće u repertoaru ovog cirkusa na točkovima, ali smo, opet poput onih kockara sa početka teksta, nesvesno ispratili krešendo i vrhunac ove vožnje.

Na jednoj od stanica, na polovini kruga koji pravi ova pariska dvojka, morali smo da prenesemo žurku u drugi autobus – isti kao ovaj, samo ne pravi pauzu već odmah nastavlja dalje.

Ekipa se raspala neslavno, svako na svoju stranu, svojim putem popločanim gradima, pa je samo nekoliko nas najizdržljivijih nastavilo putovanje.

"L plu ž fra tu", čuo sam preko ramena nešto na francuskom, misleći da je meni upućeno. Okrenuo sam se začuđeno, kad ono...

Moj komšija podsaharac! Na istom mestu kao i u prošlom busu (ctrl+c, ctrl+v), ponovo nas podseća da se sjajno provodi i još jednom, hvalisavac, pokazuje najbelje zube koje sam ikada video.

Atmosfera u ovom busu je malo splasnula, pošto nova ekipa nije bila toliko inspirativna, jer je većina putnika mahom išla u prvu smenu, ali je nama u cik zore, prijalo malo zatišja.

Stigli smo nekim čudom na metro stanicu, i dok smo čekali prvi voz sabajle, opet sam doživeo otkrovenje – prvi put sam video čoveka da spava stojeći.

Nikola, zamotan u šalove koji svedoče da je, sada već nekada davno, bio na finalu Lige šampiona, klatio se poput saputnika iz motorizovanog sanitarijuma, sklopljenih kapaka i sa rukama u džepovima.

Klecaj u kolenima ga je probudio, a prokleti delići sekunde su me delile od samo mog, ličnog, Oh là là! Oh là là!

Taman kad se probudio – dobili smo "mošu" od prvog voza – samo je prošao kroz stanicu, verovatno prevozeći i našu sreću sa početka putovanja.

Ipak, brzo je stigao drugi voz, pa smo se u njemu ugrejali i desetak minuta maštali o toplom busu do Le Perreux-sur-Marne i toploj postelji.

O toplom busu smo mogli samo da maštamo, pošto je bila nedelja i tabla na stajalištu kaže da je prvi polazak sa stanice Château de Vincennes zakazan za 6.53. Dakle, dobra 52 minuta se još ladimo (i figurativno i bukvalno).

Majstor je doterao mercedes petnaestak minuta ranije i da je, kojim slučajem, znao srpski, bio bi svestan koliko je falilo da ga prvi putnici tog dana izljube nasred stanice.

Al' ne lezi vraže...

Utrčali smo unutra, seli u prazan bus i u neverici ćutali dobra dva-tri minuta... Sve dok nisam rekao:

"Brate... Aj da izađemo napolje, da se ugrejemo do polaska."

Adrenalin je uradio svoje, prasnuli smo u smeh, iako je majstor otvorio sve prozore, kao da vozi devedes'peticu preko Brankovog usred avgusta petkom popodne.

Novim, zadebljanim i neuništivim slojem kože na tabanima smo pregurali i tih stotinak metara do kreveta, popadali od umora kao domine i stigli do REM faze sna pre nego što smo stigli do dušeka.

...