Srbija protiv Portugalije – sastav, zapravo, i nije toliko važan...

Bez obzira kojih 11 fudbalera izađe na teren u Lisabonu na meč protiv Portugalije, niko iz toga neće moći da zaključi da li je i koliko Srbija rešena da bude protagonista. Koliko, zapravo, želi da napada i koliko i gde želi da se brani. Nije važan broj napadača, već broj fudbalera spremnih da rizikuju (ali na onaj najteži način – u okviru jasnog modela igre, u okvirima jasnih zahteva).

Srbija mora da pobedi u Lisabonu a to može, ne verujemo da će iko biti šokiran, postizanjem golova. Ekipa ne mora striktno da bude ofanzivno orijentisana da bi u tome uspela (podjednako očigledno kao prvo izrečeno), ali ukoliko prihvatimo reči selektora Stojkovića o "ofanzivnoj Srbiji", onda imamo pravo da očekujemo proaktivnu Srbiju na meču protiv, ipak, favorizovane Portugalije.

Dve stvari su tu veoma važne – prva je ta da to ne mora da znači igranje sa dva centralna napadača, kako bi neko možda pomislio. U fudbalu formacije su neutralne, niti ofanzivne niti defanzivne. Samo njihove primene imaju taj karakter (najočigledniji primer je, verovatno u čitavom 21. veku, Atletiko Madrid Dijega Simeonea koji je, osim u prošloj, šampionskoj sezoni, gotovo stalno igrao sa dva napadača u ravnom 4-4-2 sistemu, a retko bi ih ko nazvao "ofanzivnom ekipom").

Dakle, Vlahović i Jović, Mitrović i Vlahović (sva trojica?) nije, suštinski, važno. Mnogo je važnije sve ono što Srbija uradi u prve dve trećine terena.

To nas dovodi do druge stvari. Selektor Portugalije Fernando Santos, koji je jedini sa ovom selekcijom osvojio trofej u seniorskoj konkurenciji, trener je koji se može okarakterisati jednom rečju – smotren. Balansirajući ogroman igrački talenat koji ima Portugalija između opreznog i naprosto dosadnog i neinspirativnog fudbala on, verovatno, ni večeras neće previše žaliti ako Srbija, recimo, bude imala veći posed.

Štaviše, a ovo nije bez pokrića po nekoliko osnova, verovatno je sasvim u pravu ako pomisli da upravo tako Srbija postaje manje opasnom ekipom. Igranje protiv pune odbrane u srednjoj ili niskoj zoni zahteva poštovanje često dosta kompleksnih principa koje nije lako sklopiti u reprezentativnom fudbalu, posebno ako selektor nije na toj poziciji koju godinu.

Osnovni zadatak Srbije biće, zbirno uzevši, da kontroliše tempo utakmice (koji u fudbalu nije isto što i ritam), odnosno da, najprostije, učini meč "neurednijim". Malo haosa, onog koji donosi individualni kvalitet Dušana Tadića između ostalih, recimo, jeste ono što će biti izrazito važno jer, ukoliko Portugalije ostane u svojoj zoni komfora, gotovo je izvesno da će otići direktno na Svetsko prvenstvo.

Reakcija po izgubljenoj lopti, odnosno presing u ofanzivnoj formaciji, takođe će biti jako važni jer svaka sekundarna tranzicija (drugi napad, treći napad...) uvećava šanse postizanja pogotka. Srbija ovde ne sme da popusti niti jednom na meču, a to opet ne zavisi suštinski od sastava.

Tim Srbije na ovom meču, pa ni oblik tima kada smo kod toga, ne znače ni izbliza toliko koliko ono što će biti ideja i mehanizimi u igri srpskih fudbalera, direktno usmereni protiv mira i opuštenosti Portugalije.