Dan kada je Evropa pred Partizanom zaćutala za trenutak – 30 godina od istanbulskog finala i Đorđevićeve trojke

Početak puta za Istanbul – faktor Obradović

Leta 1991. godine, uprava Partizana je u Beogradu tražila novog trenera, dok je Željko Obradović bio u Poreču na reprezentativnim pripremama pred Evropsko prvenstvo u Rimu.

Ne videvši bolju zamenu za Duška Vujoševića, koji je podneo ostavku posle glatkog poraza od Jugoplastike u finalu jugoslovenskog prvenstva i završio u Crvenoj zvezdi, Dragan Kićanović je predložio da se na mesto prvog trenera postavi aktuelni plejmejker Željko Obradović.

Predsednik Radojica Nikčević, Dragan Todorić i Đorđe Čolović bili su začuđeni predlogom, ali su ga vizionarski prihvatili.

Odluka je prihvaćena iznenada i neočekivano, ali ne bez osnova i ideje. Obradović se i na terenu ponašao kao trener, razumeo je igru, imao je svesku u koju je zapisivao akcije sa treninga i znalo se za njegovu želju da nakon igračke započne i trenersku karijeru.

Na aerodromu u Beogradu, Obradović je saopštio Dušanu Dudi Ivkoviću da se povlači iz reprezentacije jer je postao trener Partizana.

Kao protivteža Obradovićevom neiskustvu, Aleksandar Nikolić je postavljen na mesto stručnog saradnika. Sličnu ulogu Nikolić je imao prethodnih sezona uz Božidara Maljkovića u splitskoj Jugoplastici. Milenko Savović postavljen je iste godine za sportskog direktora.

Novi sistem najjačeg evropskog takmičenja

Partizan je priliku da igra protiv najboljih evropskih klubova te sezone dobio zahvaljujući promenjenom sistemu najjačeg evropskog takmičenja.

Dotadašnji Kup evropskih šampiona, FIBA je preimenovala u Evropsku ligu. Mogućnost da se takmiče stekli su vicešampioni nacionalnih prvenstava, pa čak i neki slabije plasirani timovi iz najjačih evropskih liga.

Tako je i Partizan, poražen od Jugoplastike u prošlogodišnjoj finalnoj seriji poslednjeg Prvenstva Jugoslavije u kojem su nastupali i timovi iz Hrvatske, zaslužio mesto u drugom kvalifikacionom krugu. U dve utakmice ubedljivo je pobeđen mađarski Solnok zbirnim rezultatom 181:137.

Zbog povećanog broja učesnika, timovi su nakon kvalifikacija, za razliku od pređašnjih sezona, bili raspoređeni u dve grupe od po osam ekipa. Partizan je dospeo u grupu B sa Huventudom, Estudijantesom, Filipsom iz Milana, Bajerom 04, Arisom, holandskim Komodorom i belgijskim Maes Pilsom.

Najmlađa ekipa u Evropi, bez stranaca

Prosek starosti Partizanovih igrača u istambulskoj sezoni bio je 21,7 godina. U timu nije bilo stranaca. Ekipu su pred početak sezone napustili Žarko Paspalj, Miroslav Pecarski, Marko Ivanović, Oliver Popović i Željko Obradović, koji je dobio novu ulogu.

Iz IMT-a su se vratili Vlada Dragutinović i Slaviša Koprivica. Iz Zvezde je došao Mlađan Šilobad, a iz novosadskog NAP-a Željko Rebrača. Najiskusniji igrač novog tima bio je Dragan Šarić, pridošlica iz Vojvodine. Zoran Stevanović, Ivo Nakić i Nikola Lončar ostali su u klubu uz bekovski tandem Predrag Danilović-Aleksandar Đorđević, predvodnike i najbolje strelce ekipe u šampionskoj sezoni.

Đorđević će pogoditi i čuvenu trojku u finalu, a Danilović će biti proglašen za najkorisnijeg igrača fajnal-fora u Istanbulu.

Partizan de Fuenlabrada

FIBA je donela odluku da zbog rata koji se rasplamsavao u Hrvatskoj, timovi sa prostora Jugoslavije moraju kao domaćini da igraju van zemlje. Posle obavljenih priprema u Budvi i na Kopaoniku, gde su ostvareni dobri rezultati u pripremnim utakmicama, odlučeno je da će Partizan kao domaćin utakmice Evropske lige igrati u Fuenlabradi, predgrađu Madrida.

Dok se Evropa zgražavala nad dešavanjima na Balkanu, Partizan je dočekan u Fuenlabradi kao da je tamo i osnovan. Ljudi u Fuenlabradi nisu mogli da odole Partizanovoj mladosti, energiji, lepoj košarci, ali i primernom ponašanju i ophođenju prema meštanima.

Fuenlabrada je bila zaražena košarkom i crno-belim bojama. Od prve do poslednje utakmice grupne faze, Partizan je pratila glasna podrška pune dvorane.

"Srpske brigade iz Fuenlabrade", pisalo je na velikom transparentu pod svodovima hale, a čuvena zastava "Partizan de Fuenlabrada" bila je upozorenje svima da Partizan ima dom i da nije sam.

Nesvakidašnja dešavanja u predgrađu Madrida prestala su da budu simpatična španskoj javnosti kada su navijači iz Fuenlabrade za Partizan navijali i protiv španskih ekipa Huventuda i Estudijantesa.

Devet pobeda i četiri poraza u jakoj grupi B

O kvalitetu Partizanovih protivnika u grupi svedoči činjenica da su sva četiri učesnika kasnijeg fajnal-fora bila upravo iz grupe B.

Partizan je sa devet pobeda i četiri poraza osvojio četvrto mesto, poslednje koje je vodilo u četvrtinu finala.

Bitna pobeda za prolazak ostvarena je "na domaćem terenu" u Fuenlabradi protiv Huventuda kada je Zoran Stevanović pred kraj meča pogodio dva slobodna bacanja, a Slaviša Koprivica blokadom na drugoj strani terena sačuvao pobedu – 76:75.

Jedna utakmica u Beogradu

Sa četvrtog mesta u grupi, Partizan se plasirao u četvrtinu finala gde ga je u seriji na dve dobijene utakmice čekao Knor iz Bolonje, prvoplasirani iz grupe A. Knor je imao prednost domaćeg terana, a propozicije su bile takve da je u prvoj utakmici Partizan bio domaćin.

FIBA je dozvolila da se utakmica odigra u Beogradu. U "Pionir" nije došlo više od 4.500 gledalaca, a entuzijazam beogradskih navijača nije bio na nivou iz Fuenlabrade. Crno-beli su pobedili rezultatom 78:65.

Prva utakmica u Bolonji tesno je pripala domaćinima – 61:60. Uzbudljiva majstorica završena je pobedom Partizana 69:65. Pamti se zakucavanje Zorana Stevanovića koje table nije preživela.

Usledila je pauza od skoro pola sata koja je presekla dobar početak Italijana. Gađajući ih različitim predmetima, razočarana bolonjska publika ispratila je crno-bele na fajnal-for.

Tri poena, tri poena! Vreme je isteklo!

Partizan je u Istanbul krenuo u dobrom raspoloženju – avion sa Surčina nije ni poleteo, a doznalo se da je pomoćni trener Velimir Gašić dobio sina.

Filips iz Milana i strašni Doukins u dvorani "Abdi Ipekči" nisu sprečili Partizan da se plasira u finale. Huventud je u španskom okršaju ubedljivo savladao Estudijantes i zakazao treći susret sa Partizanom te sezone – 16. aprila 1992. godine.

Posle dobre igre u prvom poluvremenu, crno-beli su imali višak od šest poena – 40:34. Sredinom drugog dela igre Partizan je vodio i sa maksimalnih 55:45, ali se do kraja utakmice prednost polako topila.

Igrao se poslednji minut meča, a na semaforu je pisalo 68:68. Viljakampa je promašio slobodno bacanje (šutiralo se "jedan za jedan") ali je loptu uhvatio Morales i iznudio peti prekršaj Danilovića.

I Morales je promašio slobodno bacanje, ali je Tompson u skoku loptu ćušnuo do Đofrese. Đofresa je potrošio 20 sekundi pa krenuo u prodor, lako obišao Đorđevića i pogodio preko Stevanovića iz teške pozicije.

Lopta je prošla kroz obruč i upala pravo u ruke Moralesu koji je naivno, ne dajući vremena svojim saigračima da se postave u odbrani, uručuje Koprivici. Koprivica izvodi loptu do Đorđevića, a on juri pored desnog auta, zaustavlja se pred linijom za tri poena, naskače na šut nogama okrenutim gotovo ka bočnom autu i rotirajući telo u vazduhu ispaljuje loptu ka košu...

"Tri poena, tri poena! Vreme je isteklo! Nemojte se ljutiti što sam zaćutao za trenutak. 71:70! Ja ovo u svojoj karijeri nisam doživeo"...