Najtužnije ime na svetu

Nikada u istoriji auto sporta nije postojala, a nadam se da nikada neće ni postojati, staza sa tužnijim imenom od one na kojoj ćemo ovog vikenda gledati 17. trku šampionata. Autodrom Braća Rodrigez. Kada je davne 1961. godine staza otvorena, pod mnogo lepšim i bezazlenijim imenom - Autodrom Magdalena Mišiuka - po istoimenom parku u južnom delu Meksiko sitija, niko nije ni slutio da će u deceniji koja je usledila ime biti dvaput menjano, prvo u Autodrom Rikardo Rodrigez, a onda u Autodrom Braća Rodrigez. Oba puta najtužnijim mogućim povodom.

Pre pedesetak godina, braća Pedro i Rikardo Rodrigez su bili ljubimci Meksika. Deca imućnih roditelja, u svet auto trka su ušli kao mlađi tinejdžeri, i odmah postigli senzacionalne rezultate. Da bi umirili majku Končitu, pred svaku trku ponavljali se isti ritual: braća bi kleknula na asfalt da bi ih majka blagosiljala pre nego što se povuče negde da čita knjigu dok traje trka.

Mlađi Rikardo je sa samo 13 godina postao državni šampion u motociklizmu, sa 15 je pobedio u svojoj prvoj trci u kategoriji sportskih automobila, sa 18 je stigao do podijuma u Le Manu, da bi sa 19 godina prihvatio poziv Enca Ferarija i tako postao najmlađi debitant u istoriji Formule 1. Kakav je to debi bio. Kao jedan od 6 (!) Ferarijevih vozača na Monci, Rikardo je na kvalifikacijama zauzeo mesto u prvom redu, samo desetinku iza Volfganga fon Tripsa, ostavivši iza sebe asove kao što su Klark, Mos, Fil i Grejem Hil, Džek Brebem, Surtis, Brus Meklaren ili Den Gurni. Mladi Rodrigez je vozio fantastično tog dana, smenjujući se na vodećoj poziciji sa Filom Hilom i Ričijem Ginterom, pre nego što je usled mehaničkog kvara morao da odustane.

Nažalost, Rikardove debitantske trke se danas malo ko seća po njegovoj fantastičnoj vožnji. Kao u lošem romanu, početak kratkotrajne karijere meksičkog vunderkinda i pre pada karirane zastave pao je u senku tragedije. Na ulasku u drugi krug, posle kontakta sa Klarkom, fon Trips je sa svojim Ferarijem zauvek prešao granicu života i smrti, povevši sa sobom i 14 gledalaca. Bilo je to poslednji put da je Formula 1 koristila ovalni deo staze na Monci.

Fil Hil, koji je po okončanju te trke postao prvi američki svetski šampion, Rikardov dolazak na veliku scenu opisao je sledećim rečima: „Rikardo Rodrigez? On je prokleto hrabar, to je sve što ću reći. Znam da je vešt vozač, ali da bi radio to što on radi, moraš biti lud. Biću iznenađen ako poživi". Enco je međutim bio drugačijeg mišljenja i Rikardo je dobio mesto u Ferariju za 1962. godinu.

Van staze pravi kicoš, nasmejan, srećan i sa večitim izrazom lica nestašnog školarca - ponosni vlasnik modne kolekcije u kojoj se nalazilo 100 odela i 60 pari cipela - Rikardo se u automobilu pretvarao u drugu osobu. Uvek spreman da rizikuje, vozio je sa zastrašujućim nedostatkom bilo kakve zadrške. Svojoj mladoj supruzi Sari obećao je da će prekinuti da se trka posle prve pobede, i uprkos Ferariju koji je te godine bio izuzetno loš, Rikardo je par puta bio nadomak prilike da ispuni to obećanje. Drugo mesto na trci u Pou, 4. mesto na Spa i 6. na Nirburgringu su bili odlični rezultati, s' obzirom na automobil koji mu je bio na raspolaganju. To što je postao najmlađi vozač koji je ikad osvojio bodove u Formuli 1 (rekord koji će potrajati skoro 40 godina, pre nego što ga obori Dženson Baton 2000.) za Rikarda je bila slaba uteha.

Nezadovoljan sezonom bez i jedne pobede, Enco je posle Monce odlučio da uštedi novac i ekipa nije ni putovala na poslednje dve trke 1962. godine, u SAD i Južnu Afriku. Rikardo je bio očajan, jer je baš zahvaljujući njegovim uspesima, Meksiko dobio čast da, kao deo američke turneje, organizuje svoju prvu trku na novoizgrađenoj stazi, koja se doduše nije bodovala za šampionat. Velika nagrada Meksika bez Rikarda Rodrigeza je svakako bila nezamisliva, pa je ubrzo pronađeno kompromisno rešenje. U odsustvu Ferarija, Rikardo je sklopio ugovor sa Lotusom, samo za trku u Meksiko sitiju. Već na prvom treningu se okupilo više od 200,000 gledalaca i Rikardo im se odmah odužio, zabeleživši najbolje vreme u automobilu koji nije baš dobro poznavao. Sve dok ga, nekoliko minuta pred kraj, Džon Surtis nije nadmašio. Za Rikarda, prva pozicija je bila pitanje nacionalnog ponosa i mladi Meksikanac se odmah vratio u automobil. Kao i svaki put do tada, ispoštovao je svoj standardni ritual - prekrstio se, poljubio oca u ruku - i krenuo nazad na stazu. Poslednji put.

Na završetku prvog letećeg kruga, u poslednjoj krivini, zloglasnoj Peraltadi, izgubio je kontrolu nad automobilom, koji se brzinom od skoro 200 kilometara na čas zakucao u ogradu. Rikardo je - od siline udarca izbačen iz automobila - poživeo taman toliko da izdahne pred ocem i bratom Pedrom, koji je trebalo da debituje u Formuli 1 baš na toj trci. Hrabri dvadesetogodišnjak tako nikada nije dobio priliku da ispuni obećanje dato Sari a novoizgrađeni autodrom je uskoro poneo njegovo ime.

Dve godine stariji, Pedro je u ranim godinama bio jednako brz kao i Rikardo - i on je postao nacionalni šampion u moto trkama sa samo 13 godina - ali je pre nego što se posvetio auto trkama prvo morao da ispuni očevu želju i sa 15 godina ode na vojnu akademiju u Ameriku, kako bi očvrsnuo i naučio engleski. Ipak, već sa sedamnaest se ponovo takmičio, uglavnom u kategoriji sportskih automobila.

Nakon što ga je Rikardova pogibija nakratko odvratila od Formule 1, Pedro je konačno debitovao krajem 1963. godine. Ipak, tokom prve četiri godine vozio je u samo 8 trka, ne želeći da se odrekne uspešne karijere u takmičenju sportskih automobila.

Godine 1967. prešao je u Kuper i već na prvoj trci sezone, u Južnoj Africi, zabeležio svoju prvu pobedu u tek devetom nastupu u Formuli 1. Na njegovu žalost, ostao je uskraćen za himnu na pobedničkom postolju jer organizator nije predvideo da bi Meksikanac uopšte mogao da pobedi. Od tog dana, gde god je putovao, Pedro je svuda nosio zastavu svoje zemlje i audio snimak himne, za svaki slučaj.

Te godine, Kuperov glavni vozač je bio Johen Rindt, i od prvog dana je bilo jasno da će se Austrijanac i Meksikanac teško uklopiti. Već na povratku sa trke u Južnoj Africi stvari su krenule u pogrešnom pravcu. Zadovoljan posle prve pobede, Pedro je u avionu tražio od tadašnjeg Rindtovog menadžera - izvesnog Bernija Eklstona - i šefa tima, Roja Salvadorija, da ga nauče da igra remi, ali da u isto vreme igraju u novac, budući da je bio uveren da ga sreća prati. Berni i Roj su ga sa zadovoljstvom ogulili do gole kože.

Rindt, koji je još bio besan zbog Rodrigezove pobede na Kjalamiju, je odmah video priliku da na neki način vrati Meksikancu i insistirao je da sada on igra sa Pedrom jedan na jedan. Na iznenađenje kibicera, Pedro, koji je tek naučio pravila, je dobijao partiju za partijom, sve dok Rindt nije demonstrativno ustao, pokupio svoje stvari i premestio se u drugi deo aviona. Kada su nedugo zatim sleteli u Najrobi na dolivanje goriva, Rindt je jednostavno izašao iz aviona i ostao u Keniji.

I pored ubedljivo dobijene prve bitke, na stazi i van nje, Pedro je ipak izgubio taj rat unutar ekipe pa je krajem godine morao da napusti Kuper. Prešao je u BRM, nekada slavni engleski tim koji je upravo prolazio kroz loš period. Prepoznatljiv po kapi Šerloka Holmsa od koje se nije odvajao van automobila, Pedro je, za razliku od brata, bio potcenjen kao vozač. Možda zbog toga što je van staze bio tih, blago ekscentričan i - fatalista: „Bog je jedini koji može da kaže ovo je kraj puta. Nije važno da li se u tom trenutku trkaš, šetaš ulicom ili si u crkvi. Kada ti dođe vreme da ideš, to je to".

Takav stav ga ipak nije sprečavao da daje sve od sebe, posebno na brzim stazama i po kiši, pa će do današnjeg dana ostati zapamćen kao jedan od najboljih „kišnih" vozača u istoriji. Godinu dana posle svoje prve pobede u Formuli 1 osvojio je 24 časa Le Mana, za volanom legendarnog Forda GT40, a u šampionatu sportskih automobila je nekoliko godina kasnije stigao do titule u još jednom čuvenom lepotanu - Poršeu 917.

Druga, i poslednja pobeda u Formuli 1 stigla je u junu 1970. godine, na legendarnoj Spa. Dok je Džeki Stjuart vodio bitku da se na strašnoj stazi ne vozi ako bude padala kiša, jedina dvojica vozača koji su se tome protivili bili su Džekijev imenjak i večiti antagonista, Iks, i Pedro Rodrigez. Stjuart je zbog toga pre trke izvređao obojicu, a posebno Meksikanca: "Pedro? On vam sigurno nije jedan od stabilnijih ljudi. Vrlo je površan i preterano emotivan. Previše lako se uzbudi. Čak i kada ga obilaziš za čitav krug, ne želi da te propusti. Kada se tako uzbudi bolje je držati se podalje od njega."

Pedro mu je odgovorio na stazi. Posle profesorske vožnje u trci u kojoj je startovao iz trećeg reda, da bi već u 5. krugu preuzeo vođstvo koje do kraja nije ispuštao, Džeki Stjuart je, uz dozu britanskog cinizma, procedio: „Dobra pobeda za Pedra. Vozio je odlično, demonstrirajući disciplinu koju izgleda pokazuje samo na brzim stazama. Možda mu je dosadno kada nije opasno". Za razliku od Džekija, ostatak karavana je bio oduševljen Rodrigezovom vožnjom u Belgiji - bila je to najbrža trka u dotadašnjoj istoriji Formule 1 - delimično i zato što je to bila prva pobeda za BRM posle skoro 4 godine. U jednom od onih retkih trenutaka koji se pamte, Pedrov prolazak kroz cilj dočekan je aplauzom iz garaža skoro svih konkurenata.

Naredne godine, Pedro Rodrigez će najbolji rezultat ostvariti na Zandvortu, gde je drugim mestom došao do svog 7. i poslednjeg podijuma. Pre odlaska na Silverston, Pedro je otišao na Norisring, gde je u beznačajnoj trci sportskih automobila trebalo da vozi stari Ferari. BRM-ov menadžer, Tim Parnel, bio je očajan: „Testirali smo auto na Silverstonu i onda je neki lik krenuo da ga zivka i pritiska da vozi tu glupu trku u razdrndanom automobilu. Rekao sam mu da je lud ako prihvati, ali ponuđen mu je veliki novac i on je na kraju otišao. Ironija je da je poginuo dok se borio za vođstvo u tom glupavom automobilu; u toj krntiji nije bilo moguće pobediti, ali on je eto vodio. Tragedija. Izgubiti tako život u glupavom automobilu na glupavoj trci".

Nepunih devet godina posle tragičnog vikenda u Meksiko sitiju, čudni krug se zatvorio. Obojica braće su sudbinu dočekala vozeći automobil koji nisu trebali da voze. Mlađi je u nepoznatom automobilu završio zato što nije mogao da vozi svoj omiljeni Ferari, dok je za starijeg nepoznati automobil bio upravo - Ferari.

Ovog vikenda, posle pauze od 23 godine, Formula 1 je ponovo na Autodromu Braća Rodrigez. Baš onog vikenda kada Meksikanci slave Dan mrtvih. I sa trkom, baš na dan kada smo pre tačno 53 godine ostali bez Rikarda Rodrigeza. Život piše romane.