Tomas Bah - Najpopularnija nepoželjna osoba u Japanu

Juče, dan pred početak Paraolimijskih igara u Tokiju, japanske medije su preplavili izveštaji o ponovnom dolasku šefa Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) Tomasa Baha u Zemlju izlazećeg sunca.

Kovid uopšte, Bah, kovid specifično vezano za Paraolimpiske igre i onda sami sportisti - to je gorki informativni sendvič u kojem atlete s invaliditetom zauzimaju dno, a najsočniji deo čine glasine o nemačkom funkcioneru.

Da je on veća vest od samih paraolimpijskih igara, zapravo, nije čudno kada se zna da se Bah u dalekoistočnoj ostrvskoj carevini okitio tamnim velom kontroverze i zloglasnosti.

Što svojom krivicom, a što zbog toga što je domaćim političarima i sportskim funckionerima trebao žrtveni jarac koji će absorbovati anksioznost i nezadovoljstvo domaćeg stanovištva pred i tokom trajanja olimpijade.

Neuviđavni predsednik bezobzirnog MOKA-a

Naime, šezdesetosmogodišnji šef MOK-a, koji je po profesiji advokat, prvo je uvredio Japance kada je u jednom od sastanaka sa domaćim organizacionim komitetom i rukovodstvom grada Tokija izjavio da Olimpijske igre mogu da se održe i tokom trajanja vanrednog stanja.

Nesumnjivo, Bah je na umu imao više većih sportskih događaja, poput teniskih grend slem turnira ili NBA lige koji su prethodno već bili održani u mehuru, bez prisustva publike, i u epidemiološki nekoliko stotina puta težoj situaciji nego što je bila u Japanu.

Međutim, japanski mediji, koji su tada u većini zagovarali potpuno otkazivanje olimpijade i poistovećivali proglašenje vanrednog stanja sa odrustajanjem od nje, tu njegovu izjavu su dočekali na nož, pišući da Nemca nije briga za zdravlje i živote japanskih građana, već samo za ogromni novac koji koji treba da se slije u sefove MOK-a zahvaljujući televizijskim prenosima.

Početkom juna, odgovarajući na pritisak medicinske struke, novinara i javnosti da se odustane od održavanja olimpijade u Tokiju, zvaničnica domaćeg organizacionog komiteta Kaori Jamagući, kao izgovor za to što se nastavlja sa pripremama, pomenula je to da se domaćini nalaze između čekića i nakovnja, te da će bili optuživani šta god učinili.

Ona je rekla da joj se čini da MOK ne haje za javno mnenje u Japanu i da se ponaša arogantno, dok je japanska vlada nemoćna da otvoreno kaže "ne", te da je zbog nedostatka dijaloga između domaćina i MOK-a propuštena prilika za otkazivanje Olimpijade.

Japanski mediji su te njene reči protumačili kao potvrdu teorije da MOK vrši veliki pritisak na domaće organizatore, pri čemu se kao argument navodila i pravna mogućnost da MOK tuži grad Tokio i Japan u slučaju da odustanu od održavanja igara (što je, zapravo, bilo malo verovatno, jer bi to bio nečuveni presedan i nešto što bi sigurno obeshrabrilo buduće kandidate za održavanje ionako preskupih olimpijskih igara, kandidate koji su već tako maloborojni da organizaciju najvećeg svetskog događaja dobijaju bez borbe).

Kontroverzna poseta Hirošimi

Japancima, koji inače beskopromisno insistiraju na ravnopravnosti prilikom sprovođenja pravila, zasmetalo je i to što je karantin za Baha po njegovom dolasku u zemlju uoči olimpijade 8. jula trajao samo tri dana, dok se od novopridošlih sportista, drugih funkcionera i novinara tražilo da se uzdrže od izlaska van svojih smeštaja i borilišta pune dve nedelje. Četrnaestodnevna samoizolacija se zahtevala i od japanskih građana koji su putovali u inostranstvo.

Ulje na vatru dolila je Bahova poseta Hirošimi. Godišnjica atomskog bombardovanja tog lučkog naselja za zapadu Japana (6. avgust) podudarila se sa trajanjem Olimpijade, pa je taj potez šefa MOK-a imao smisla.

Ali, kada se Nemac polovinom jula zaputio u Memorijalni park mira u napaćenom gradu, i domaći i strani mediji su ga uzeli na zub: Bahov izlet nije hodočašće i izraz pijeteta žrtvama, već jeftini medijski trik i zloupotreba žrtava smišljen za rehabilitaciju olimpijskog pokreta koji je zbog ogrezlosti funkcionera u korupciji, učešća u borbi za političku moć i arogantnog nastojanja da utiče na vlade država, te nametanja igara uprkos njihovom velikom epidemiološkom riziku, praktično, na veštačkim aparatima za disanje.

Tomi, sve, samo to ne!

I dok su gradonačelnik i građani koji su preživeli bombardovanje u Hirošimi, ipak, čini se bili zadovoljni što ih se Bah setio i što je njegova poseta još jednom usmerila pažnju svetske javnosti na njihovo tragično iskustvo, bivši mačevalac i osvajač zlatne olimpijske medalje u Montrealu 1976. nije naišao ni na kakvo razumevanje kada je u susretu sa japanskim organizatorima napravio lapsus rekavši da je cilj da Olimpijske igre budu bezbedne za sve, a naročito "kineski narod".

Mada se Bah odmah ispravio, njegova greška se desetinama puta izvrtela na svim japanskim kanalima, jer zameniti Japance za tradicionalne ekonomske, političke i vojne rivale Kineze u sred Tokija, i to u situaciji kada su se domaćini osećali iskorišćeno, odnosno, kao da se kockaju sa svojim životima radi održavanja kontinuiteta olimpijskog pokreta, verovatno je najdalje što se može otići kada je u pitanju vređanje.

Ne samo zato što se dve države spore oko teritorije u Istočnom kineskom moru i što su žestoko ideološki suprotstavljene od kada je u najmonogoljudnijoj zemlji sveta prevladala Komunistička partija 1949. godine.

Već i zato što su od početka modernizacije države u drugoj polovini 19. veka Japanci svoj identitet praktično decenijama gradili na prevladavanju tehnološke i civilizacijske zaostalosti Azije, koju je u to vreme za njih simbolizovala politički i društveno nestabilna Kina koju su zapadne sile parčale po svom nahođenju, odnosno na otklonu od kineskog kulturnog i filozofskog uticaja i priklanjanju Zapadnoj civilizaciji u organizacionom, ekonomskom i naučnom-tehnološkom, a od kraja Drugog svetskog rata naovamo i u ideološkom i vrednosnom smislu.

I od početka epidemije, japansko državno rukovodstvo ponosno je naglašavalo demokratičnost i poštovanje ljudskih sloboda u svom pristupu borbi protiv kovida u odnosu na Kinu, gde je, oni kažu, drakonskim i prisilnim metodama suzbijano širenje virusa.
Otud je Bahov gaf u Tokiju toliko bio neumesan da su ga i strane diplomate i sportski funkcioneri propratili sa nemirom i stidom - uzdasima, obaranjem pogleda i češanjem po glavi.

Ozloglašen ali popularan?

Stoga, kada se 9. avgusta, dan po okončanju Olimpijade, Bah sa svojim saradnicima prošetao glavnim bulevarom tokijskog šoping kvarta Ginza, na njega se sručila paljba da se ponovo ponaša bezobzirno jer zloupotrebljava svoj položaj da krši pravila Igara o nemešanju stranaca s japanskim stanovništvom i brzom povratku kući koju su sportisti i drugi olimpijski smrtnici morali da ispoštuju pod pretnjom kazni.

Međutim, ta zamerka dela japanskih medija nije imala osnova, pošto se od stranih takmičara, osoblja i novinara tražilo da napuste Japan najkasnije 48 sati nakon završetka sportskih borbi, odnosno, svojih dužnosti - izlazak u grad dan nakon kraja olimpijade nije kršenje tog pravila, pogotovu što je Bah u tom trenutku u Zemlji izlazećeg sunca bio već pun mesec, odnosno, duže nego što je bilo predviđeno i dvonedeljnim karantinom.

Reč je, dakle, bilo pre o emotivnom izlivanju žuči prema ličnosti koja se doživljavala kao gruba i neuviđavna, nego o logički razložnoj kritici.

Interesantno, u potpunom kontrastu s tim novinarskim napadima i žestokim verbalnim nasrtajima nekih japanskih građana na društvenim mrežama, Bah je posvuda bio zaustavljan od strane domaćih radnika, volontera i građana radi zajedničkog fotografisanja, kao da je rok zvezda. Jer Japanci jako vole poznate i obožavaju da se ovekoveče uz važne ličnosti (čak kada iste i ne prati baš najbolji glas).

Šefu MOK-a, s obzirom na broj autograma koje je podelio i molbi za fotografisanje koje je ispunio, ne bi se moglo zameriti ako je stekao (pogrešan) utisak da je u Japanu omiljen uprkos po njega vrlo nepovoljnom izveštavanju japanskih medija.

Nespretni mačevalac?

Na stranu autogrami i škljocanje foto aparata (pametnih telefona), legitimno je postaviti pitanja o moralnosti, diplomatskoj veštini i menadžerskim kvalitetima Tomasa Baha, koji rukovodi jednom od najbogatijih i društveno najuticajnijih nadnacionalnih organizacija na planeti, kako su to i učinili japanski mediji.

Iako vešt mačevalac, on je nespretno proburazio mirnoću i pribranost svojih japanskih domaćina, te ozbiljno ranio njihov nacionalni ponos.

Sada, ponovo u Japanu (koji će brzo napustiti nakon par kurtoaznih poseta i prisustva nekoliko paralimpijskih mečeva), Tomas Bah može sve u svemu biti zadovoljan, jer su Olimpijske igre u Tokiju, uprkos strahovanjima, u celini održane, kontinuitet olimpijada očuvan i obezbeđeno održavanje još jednog olimpijskog turnira - onog koji će organizovati australijski grad Brizbejn 2032. godine.

Persona non grata, Bah, je uprkos gafovima i kontraverzama odigrao i donekle korisnu ulogu za domaće organizatore koji su se suočavali s velikim nezadovoljstvom naroda pred Olimpijske igre, koje je išlo do toga da se od japanskih takmičara tražilo da se odreknu učešća i tako naprave pritisak za odustajanje od igara - njima je Bah poslužio kao jedna vrsta žrtvenog jarca na koji su mogli da usmere gnev javnosti i tako opravdaju sebe.