Ко је први амерички кошаркаш иза Гвоздене завесе

Дан после уласка Селтикса у Велико финале, одиграна је пета утакмица плеј-офа пост-совјетске регионалне лиге ВТБ у којој је Зенит са два поена разлике савладао московски ЦСКА и увео серију у напету завршницу. Три кључна играче Зенита у овој утакмици били су Американци - Били Берон, Алекс Појтрес и Џордан Лојд. Берон и Лојд играли су у Црвеној звезди, додуше не у исто време, Лојд и Појтрес и у НБА. Лојд је чак имао епизодну улогу у титули Торонто Репторса када су срушили баш Вориорсе 2019. године. Наиме, на тренинзима је изигравао Стефа Карија и на њему је увежбавана одбрана.

Многи амерички играчи су напустили руске клубове када су кренуле санкције, забране учешћа у такмичењима, али они најбогатији су углавном задржали своје асове. Тако и сад док сукоби трају, најквалитетнији Американци наступају на руским паркетима пуном снагом.

Први амерички играч у Југославији био је Даглас Ричардс ког је преко веза Крешимира Ћосића довео Задар 1974. и са њим догурао до полуфинала Купа шампиона где су испали од Реал Мадрида. Први Американац код "вечитих ривала" био је центар Роберт Бач Тејлор који је 1976. заиграо за Партизан како би их појачао у тадашњем Купу шампиона. Имао је 25 године, после универзитета Џексонвил драфтовала га је Филаделфија за коју није заиграо а пре Партизана опробао се у Италији. 

Док је Даг Ричардс био белац, родом из Јуте, ког је Креша регрутовао на колеџу, Бач Тејлор је био афроамериканац са раскошном афро-фризуром, атракција на терену и ван њега. Одиграо је само две утакмице и онда наставио даље својим путем у Италији. Ричардс је оставио дубљи траг у југословенској кошарци, и није дошао без репутације, био је драфтован од Портланда, имао је извесну НБА перспективу а данас га се на Јазинама и даље радо сећају док је Бач ипак остао само фуснота.

Лосанђелески Венде музеј Хладног рата сматра да је први амерички кошаркаш иза Гвоздене завесе био Кент Вошингтон који је заиграо у Пољској.

Вошингтон је играо за Саутемптон колеџ у другој дивизији кошаркашког такмичења и после универзитетске каријере драфтовали су га Лос Анђелес Лејкерси. Изабран је у десетој рунди драфта 1977. године. У то време ни играчи изабрани у четвртој рунди драфта нису успевали да се изборе за место у НБА саставима. Шансе да се нађе у екипи поред Карима биле су мининалне. Ипак, отишао је на камп Лејкерса и ту му је тренер Џери Вест рекао да код њих нема пролаз али да евентуално оде на камп Чикаго Булса. Вошингтон није отишао.

Сетио се једног разговора који је водио док је био на колеџу. Наиме, Саутемптон је био међу колеџ екипама које су спаринговале на једном турниру у Пољској. Међу противницима био је и клуб Старт из Лублина. Тренер клуба му је као МВПу тог турнира рекао да би волео да га види у својој екипи.

После кампа Лејкерса, Вошингтон се вратио на колеџ да заврши студије социологије и послао је телеграм том тренеру. Започета је комуникација и он је дошао до свог првог професионалног уговора.

Од злота до злата 

Имао је плату од 5000 долара али није трошио ништа јер се хранио на тачкице, а зарађени новац је мењао у немачке марке приликом гостовања на Западу и од њега куповао златне наруквице које је стављао на руке и тако уносио паре у САД.

Пољску тог времена већ потресају нереди. Вошингтон запажа како понекад и људи које познаје нестају на пар дана а можда и дуже током масовних хапшења. Међутим, и његова популарност је огромна. Једном је пролазећи улицом током протеста довео до тога да се расформира кордон јер су милиционери желели да добију његов аутограм.

За разлику од данашњег времена кад су расистичке поруке америчким играчима честа појава на европским теренима, Вошингтон сведочи да расизам као да није постојао у Пољској. Збуњивало га је то што су га навијачи често љубили у оба образа кад би га срели, и после битних победа реаговали еуфорично, али то је било све. Пољаци су га нарочито заволели јер је научио пољски језик, иако му је био обезбеђен преводилац.

Играо је у Пољској од јесени 1978. до лета 1983. када је после успешних наступа на турнирима по Западу добио понуду из Шведске. У епохи без шута за три поена, Кент Вошингтон је просечно бележио око двадесет поена. Међутим, играо је на позицији плејмејкера и сматрало се да су његова додавања и преглед игре главни адути.

У Шведској је наставио своју европску каријеру, за пет-шест пута већи новац него у Пољској, узео је и њихово држављанство, и упркос статусу звезде сматра да се то није могло поредити са оним иза Гвоздене завесе. Додуше, како бити звезда у Шведској када је тамо у једном тренутку после НБА каријере заиграо чак и Меџик Џонсон лично.

Кен и Кент 

Пољаци иначе Кента Вошингтона знају као Кена јер му је то име било лакше да исписује на аутограмима. На врхунцу славе 1981. одграо је чак и малу улогу у пољском филму "Плишани медвед" Станислава Бареје који данас има култни статус, додуше независно од Кента Вошингтона.

После европске каријере, вратио се у Америку и до старости радио као кошаркашки педагог а сада планира да крене да промовише своју аутобиографију.

Можда је Кент Вошингтон и у праву, СФРЈ није била класична земља иза Гвоздене завесе, па он и јесте пионир. Ипак, ни он не може побећи од глобалне сенке НБА па често наглашава да је упркос томе што никада није заиграо у Лиги ипак у каријери одмерио снаге или играо заједно са асовима какви су Арвидас Сабонис, Детлеф Шремф, Спад Веб и Нејт Арчибалд.

Данас је ситуација обрнута. Амерички играчи не само да су стандард мањих источноевропских клубова него нису више ни луксуз. Док су се раније моћни европски клубови издвајали по Американцима у свом саставу, данас се најмоћнији издвајају од осталих управо по томе што успевају да привуку елитне европске играче а Американце препуштају онима са плићим џепом да их чине конкурентним.

У самој НБА пак европски играчи редовно улазе у прве поставе најбољих играча лиге, и далеко су иза нас времена када је један Крешимир Ћосић, као претеча Николе Јокића, прво драфтован у десетој рунди као 144 пик Портланда 1972. године да би га Лејкерси идуће године узели као 84. у петој рунди, упркос упечатљивој колеџ каријери.

У финалу НБА играће Немања Бјелица. У финалу АБА играју четири Американца са америчким пасошем, по један са српским и албанским плус по један Немац, Израелац и Летонац. Кошарка је глобалнија него икад. Нова Гвоздена завеса се можда диже али циркулација играча и лопте се неће зауставити.