Финикс санси у чачанској школи кошарке

Можда и није било баш тачно овако, али замишљам да је Дарко Рајаковић, помоћник тренера Финикс санса Монтија Вилијамса, прошле године збунио цариника на њујоршком аеродрому носећи балон воде. Зашто је донео читав балон воде преко океана, питао се цариник, али ако прати кошарку, схватио је ових дана.

Дарко Рајаковић је поникао у чачанском Борцу, у ком важи легенда да се детету, да би научило да шутира, оперу руке водом из Мораве. Балон је донео за младе момке из Финикса који су почетком ове сезоне на измаку кренули да граде свој тим из почетка.

После изузетно успешног рада у Оклахоми, где је имао прилику да сарађује са претендентима на највиши пласман, и тимски и индивидуално, где се чини да је Раселу Вестбруку опрао руке свим водама, Рајаковић је дошао у Финикс јер га је занимао нов клуб који тек креће у изградњу.

Утемељена око два млада аса – бека Девина Букера и центра Деандреа Ејтона, окупљена је изузетно необична екипа саиграча – од некадашњег вундеркинда и најбољег играча Мундобаскета Рикија Рубија, преко изузетно борбеног центра из Бостона Арона Бејнса, који сваке сезоне уврсти нову вештину у свој репертоар, и још борбенијег Келија Убреа, који игра на позицији три, али се сналази и на једној ниже па и на једној више, па све до једног крајње необичног појачања са драфта – Камерона Џонсона, који је са 24 године ушао у НБА лигу јер је на колеџу био до краја за разлику од већине својих колега, и неколико играча за које је питање само када ће престати да буду пресан таленат и постати НБА материјал као што су Микел Бриџиз и Тај Џером.

Врло брзо је ова екипа почела показује да је међу најзанимљивијима, не само на папиру већ и на паркету и направила је неколико спектакуларних изненађења у првој половини сезоне, од којих би се морао издвојити вестерн двобој са Сан Антонио спарсима на територији Мексика где се обрачун отегао дубоко у продужетак.

Као и свака млада екипа која обећава, и Финикс је имао падове у форми, махом проистекле из повреда ових момака који још нису сазрели да у потпуности одговоре захтевима НБА ритма, али и гафовима проистеклих из неискуства као што је Ејтонова суспензија.

Епидемију ковида, Финикс дочекује само са теоријским шансама да уђе у плеј-оф. Морали су да – ако сезона поново крене – победе у свим утакмицама и да понеко од конкурената изгуби. А онда је успостављен "мехур" у Орланду и на паркет је изашао један потпуно нови Финикс.

У центру свега био је Девин Букер, син Мелвина Букера који је у време када су Ђорђевић и Даниловић владали италијанским паркетима био један од оних чудесних шутера који погађају све, као да је кошарка видео-игра подешена на најлакши ниво.

У Орланду, међутим, Девин Букер је заиграо као да је упао у буре пуно воде из Мораве. Није он први шутер у НБА у ком препознајемо југословенске мајсторе. У Стефу Карију препознајемо Дражена Петровића, а имамо и материјални доказ, слику како седи у крилу оца Дела Карија док Дражен шутира испред њега.

Међутим, у Орланду, Девин Букер је имао ону једноставност и убитачност чачанског бека коју је најбоље описао Драган Кићановић цитирајући Радмила Мишовића, пионира овог стила игре: "Ако видиш да противник иде лево, шта ћеш тамо, кренеш десно и шутнеш, даш кош."

Тако је и Девин на свим местима на терену радио само оно што је логично, избегавао чуваре, поигравао се с њима, шутирао и давао кошеве и оборио неколико рекорда свог клуба у броју утакмица са више од 30 поена.

У оном набрајању екипе Монтија Вилијамса један играч је прескочен. Намерно. Крешимир Ћосић је говорио да "узмеш два центра из Херцеговине, два бека из Чачка и пети ти није битан".

Са Девином Букером у улози Чачанина, улогу центра из Херцеговине преузео је Дарио Шарић, сада већ искусни Шибенчанин који се већ годинама као врхунски професионалац носи са статусом једног од најперспективнијих европских кошаркаша.

Прошао је Евролигу, годинама је у НБА и из сезоне у сезону, и после трејдова који му нису пријали, он има непрекидну двоцифрену продукцију. У Финиксу се снашао у свакој ситуацији у којој је био, и када је морао да преузме главну улогу и када је у Орланду препустио протагонизам Камерону Џонсону који је тек у "мехуру" кренуо да агресивније игра унутар рекета.

Резултат овог препорођеног Финикса, који је притом и даље кубурио с повредама, јесте права кошаркашка бајка. Стога и нема разлога говорити о томе ко је све недостајао јер ови момци немају за шта да се правдају.

Остварили су осам победа у осам утакмица, и ушли би у плеј-оф да у драматичној завршници Портланд ипак није савладао Бруклин.

Овај напор је, међутим, препознат, не само од њихових навијача већ и од јавности, па ће имати благотворан утицај на догађаје у следећем прелазном року када ће Финикс највероватније покушати да у свој састав доведе још неког ветерана који ће својим искуством помоћи овој младој екипи која и даље покушава да достигне свој пуни потенцијал.

Монти Вилијамс важи за тренера који има добре односе са играчима, а са онаквим момцима који су већ тамо сваки искусан професионалац жели да сарађује. На све то рекло би се да Финикс ни на једној позицији нема очигледан дефицит и може да разматра разне типове играча са ветеранским атрибутима на паркету, али и у свлачионици.

Цариник у Њујорку је упитао Рајаковића, мада можда баш и није било тачно овако како кажем, да ли је дошао због "посла или уживања". Дарко је заустио да каже "због посла", а онда је погледао балон воде из Мораве и рекао – "због уживања".