Играчи Србије који могу да експлодирају у Катару

Веома често се дешава да наступи у квалификацијима за велика такмичења не дају назнаку, чак икакву назнаку, какви ће наступи бити на том избореном такмичењу.

Ако икоме треба пример овога, једино је фер да пример буде управо једна од ранијих инкарнација репрезентација ове земље...

У квалификацијама за Светско првенство у Немачкој пре 15 година, Србија и Црна Гора је примила један гол, оставивши иза себе Шпанију (две године касније почеће владавина ове репрезентације која ће се протезати на два Европска и једно Светско првенство између, што је доминација какву послератни фудбал није видео пре или после). У истој групи, а опет иза селекције Србије и Црне Горе, остала је и Белгија, истина доста пре Белгије чију снагу познајемо данас.

Но, у Немачкој, Србија и Црна Гора је примила десет голова на три меча, више него ма ко други у овој фази такмичења, која је била, сасвим јасно, и једина фаза такмичења у којој је наша репрезентација играла. 

Свака процена, стога, била би несмотрена и исхитрена. Али постоје нешто што свакако даје сваку право Србији да очекује да победе из квалификација овога пута буду пројектоване и на победе на Светском првенству.

Мундијал се због специфичности Катара – климатских, демографских, културолошких – игра зими. То значи да ће играчи долазити током такмичарских сезона, уместо на њиховом крају, како је обично случај. Ово значи да ћемо имати свежије фудбалере, одморније и тиме спремније да играју на највишем нивоу.

У реду, то ће важити за сваку селекцију, јер чак и оне земље где се играју календарске сезоне имају много већи контингент играча у Европи.

Али играчка структура ове селекције Србије чини да играње Мундијала кроз годину дана буде благотворно управо због тога јер ће дозволити немалом броју талентованих фудбалера да се издигне и приближи ономе што можемо назвати горњом граници њихових могућности (занемаримо, привремено, да је преовлађујући став да фудбалери психофизички врхунац достижу између 28 и 32 године – та ствар је врло индивидуална и свака генерализација је штетна колико и погрешна).

Душан Влаховић је већ сада један од најбољих младих централних нападача у Европи. Његов сет атрибута свакако је један од најкомплетнијих који се могу видети ма где погледали широм континента.

Играјући у Серији А, па још на нивоу на коме он то ради, напредовао је наступајући у једној од три тактички најнапредније и најразноврсније лиге на свету. Слично као када вежбате мишић – варијација у вежбама чини вежбање учинковитијим него што би то било у случају понављања једног или једних те истих покрета. До Катара Влаховић ће већ можда напустити Фиренцу, па и Италију, што његов успон може још само да поспеши.

Страхиња Павловић има 20 година, али, наравно, већ сада представља не толико честу мешавину импресивних моторичких способности и менталне стабилности да то манифестује сваки пут када изађе на терен (притом представља ону ретку, а тако тражену драгоценост у фудбалу – централног бека коме је јача лева нога).

Након позајмице у Серкл Брижу почео је много више времена да проводи на терену у Монаку, који је такође тим који игра у веома развијеном систему. Ово само отвара могућност да Павловић кога видите сада буде доста другачији од оног кога ћете видети наредне године.

Саша Лукић игра јако квалитетан фудбал већ неколико сезона у Серији А, а, након нешто тежег периода код Марка Ђампаола у Торину, доласком хрватског тренера Ивана Јурића (који генерално има доста добар однос са фудбалерима из Србије), иначе ученика Ђанпјера Гасперинија, ствари се поправљају и некадашњи фудбалер Партизана већ сада делује као да може да буде изразито важан на Светском првенству.

Јурићев модел је релативно специфичан и није једноставно играчима да се навикну на њега, али управо тако они развијају пријемчивост за излазак из зоне комфора која им може бити од огромне користи у репрезентативном фудбалу, који је по правилу растрзанији и мање сложен од клупског, те садржи већи елемент неприпремљеног или импровизованог.

Нит која повезује сва три фудбалера, осим оне очигледне (дакле, талента), јесте она веома пријатна доза фудбалске дрскости која се, у крајњој линији, и видела у дуелу са Португалијом у Лисабону.

Фудбалер који ово такође поседује јесте Иван Илић. Али Илић, који већ другу годину игра јако добро у Верони, је фудбалер који, а ово је практично немогуће изговорити јер је у највећем броју случајева химера или недостојна хипербола, има и готово све друге квалитете.

Моторичке и функционалне способности су му наглашено високе, конативне карактеристике не заостају ни најмање, а такође је веома интелигентан и способан да игра у најразличитијим системима, са најразличитијим улогама (у млађим репрезантивним селекцијама играо је централног бека, бека, бека који улази у везни ред у поседу, централног или офанзивног везног фудбалера...).

Технички гледано је беспрекоран. Вреди истаћи да је веома тешко говорити о техници у фудбалу. Она је фукнционална ствар, решење за увек нови проблем на терену, и није умесно увек говорити о „лепој или мање лепој изведби" (као да говоримо, рецимо, о гимнастици). Али у случају Илића, остајемо при изреченом. Његова техника је беспрекорна, са посебно чистом техником ударца.

А Илића, штавише, још нисмо видели у А тиму Србије у правом смислу, иако је део већ неколико окупљања. Он је рођен 2001. године и може бити један од оних играча који ће се до Мундијала етаблирати као стандарднији члан екипе. Он је једно од оружја из којих Србија још увек није запуцала.

Србија је, поприлично је јасно, показала много у квалификацијама, а притом не показавши оно што би био њен максимум, управо јер ни добар део играча које А селекција има нису још увек показали свој максимум.

Отуд оно право да се надамо да Србија, овога пута, започето у квалификацијама неће напустити – већ да ће чак, али изговоримо ово опрезно, интензивирати – на самом Светском првенству...