Pupin: Ne odričem se svojih srpskih nazora

Pupin svojoju autobiografiju piše u 67. godini života, gde navodi i detalje o nacionalnom identitetu. Kada su mu u Delaver Sitiju predložili da odbaci svoje srpske nazore i postane Amerikanac, Pupin je odgovorio:

„Moji srpski nazori su moja majka, moje rodno mesto, moja srpska pravoslavna Crkva i moj srpski jezik. Ko od mene očekuje da se odreknem svojih srpskih nazora, to je isto kao da mi oduzima život". A o svom rodnom Idvoru piše da „niko osim Srba nije živeo u Idvoru".

Pupin bi uvek govorio: „Mi Srbi koji smo na strani uspeli da privučemo pažnju stranog sveta na sebe treba da govorimo o našem narodu kad god nam se za to ukaže prilika".

Pupin je to i učinio u svojoj autobiografiji, „Od useljenika do pronalazača", gde u prvoj glavi knjige piše o seobi Srba iz „Stare Srbije", partrijarhu Čarnojeviću, Svetom Savi, Stefanu Nemanji, Karađorđu, Njegošu, Hajduk Veljku, Kraljeviću Marku, Svetozaru Miletiću... Pupinu je bila najvažnija nacionalna tradicija i duhovnost koju je Srbija imala od srednjeg veka do njegovog vremena.

Godine 1892. Pupin je iz Amerike doveo svoju suprugu Saru Katarinu Džekson u Sabornu crkvu u Novom Sadu, a posetili su i manastir Vrdnik - Ravanicu (na Fruškoj gori), gde je ona videla kako se slavi pravoslavna manastirska slava, a u manastiru su se tada nalazile i mošti srpskog cara mučenika Lazara.

Nažalost, u srpskohrvatskom izdanju Pupinove autobiografije „Od pašnjaka do naučenjaka" iz 1979. godine bio je izostavljen značajan deo teksta o Svetom Savi, kao i ime Stefana Nemanje.

To je jedan od razloga što ovo ilustrovano izdanje nosi naslov „Od useljenika do pronalazača", koji odgovara Pupinovom orginalnom engleskom naslovu „From Immigrant to Inventor".

Integralni tekst o Svetom Savi, koji je bio sklonjen skoro četrdeset godina, glasi:

„Sveti Sava bio je najmlađi sin srpskog velikog župana Nemanje. Rano još odreče se kraljevskih časti i povuče se u jedan manastir u Svetoj Gori, gde provede mnogo godina u učenju i razmišljanju. Zatim se vrati u svoju domovinu u početku trinaestog stoleća, postade prvim srpskim arhiepiskopom, i osnova samoupravnu srpsku Crkvu. On je osnovao i narodne škole u državi svoga oca. Tu su srpski dečaci imali prilike da nauče čitati i pisati Tako je on otvorio oči srpskom narodu, a narod, iz zahvalnosti i priznanja prema prema ovim velikim uslugama, prozove ga Svetim Savom Prosvetiteljem, slaveći večito njegovo ime i uspomenu na njega. Od vremena Svetoga Save prošlo je sedam stotina godina. Ali nijedne godine nije bilo a da se, u svakom mestu i u svakom domu, gde Srbi žive, ne bi održavale svetkovine kojima se slavi ime njegovo".

Pupin je svojim ličnim primerom izuzetno pomogao ne samo podizanju, već i održavanju manastirskog hrama Svetog Save u Libertivilu, jer je zanjega najlepši čin bio kada su Srbi iz Amerike i Kanade dobili svog prvog episkopa, a danas svetog Mardarija Libertivilskog, 27. maja 1927. godine, u Libertivilu, održan je narodni crkveni sabor za Ameriku i Kanadu. Mihajlo Pupin je tada rekao da „bez pravoslavnog duha nema ni srpske narodnosti".

Njemu kao čoveku koji je spojio nauku i religiju bila je jasna istorija Srpske pravoslavne crkve, od njenog osnivanja do njegovog vremena, jer se vidi da je to bila i Pupinova borba za očuvanje ne samo srpskog pravoslavlja, već i nacionalnog identiteta.