Приче из белог града

„У Београд сам ушао тихо и на прстима", казује Војо Мачар на почетку прве од 26 прича сабраних у ову књигу где су он , Београђани и људи избегли у Србију и Београд почетком деведесетих ,описани искрено...онако како их је видео и доживео искусни репортер. Своје приче Мачар је оденуо у истанчано приповедчко рухо, шкрто на речима а богато сликама.А свега ту има ,од запуштених викендица у Мељаку, Вранићу и Дражевцу,које су значиле кров над главом, до сусрета и разговора на радном месту-пијаци Баново брдо. Део једне од прича са пијаце прочитала је Катарина Костић, из Удружења књижевника „Десанка Максимовић":

„Баново брдо, али и остале пијаце у Београду,тих година имало је, кад је о трговцима реч, вероватно најбољу кадровску структуру од свог оснивања".

Промоцију Мачарових прича подржала је, поред Удружења, и Српска национална академија у Торонту а врцаве, ироничне и самоироничне приче пратио је на гитари Божидар Хаџи Николић.

Зашто се приче пуне сликовитих ликова и духовитих дијалога, смештене у тешке године, читају у даху објаснио је Живко Церовић.

„По мом мишљењу реч је о уметничкој репортажи или литрарнбом журнализму али то не умањује квалитет написаног и сабраног у првој књизи Воја Мачара", каже Церовић.

Мачарови новинарско-дописнички дани у Горажду трајали су готово колико и његове канадске године-дуже од две деценије. Као што пише, Мачар духовито збори и о својој првој књизи:

"Реч је о мојој читалачкој а не зрелости као новинара или писца".

Све приче из ове књиге објављиване су у магазину „Слово", по казивању многих, изванредном часопису на српској ћирилици у Канади, које је основао и издавао Војо Мачар. Желео је, каже, да бар овде у Канади и, док издржи, ради оно што воли.